Odrastanje mlađahnog Eustahija

Za mlađahnog Eustahija bi se moglo reći da je izrastao u nadahnutog i entuzijastičnog mladića izuzetno naočite spoljašnjosti. Ovaj dvadeset i neštogodišnjak je plenio natprosečnom visinom i viržljasto-vretenastom muskulaturom, a na blago nesimetričnom, lepom licu, uzdizalo se visoko, plemenito čelo, čiji vrh je krasila duga kosa boje okapijevog kopita koja mu je padala sve do ramena. Polet i inspiraciju kao pogled na okolni univerzum, crpeo je iz svojih zadovoljnih nutrina, čije se carstvo sa punom sigurnošću nalazilo na čvrstim temeljima sreće sagrađenim u najosetljivijim godinama detinjstva i rane mladosti. Ovo sigurno i stameno ostrvo utemeljeno u ovom dobu je sve one oluje, što nemilosrdno očekuju ljudsku jedinku u periodu kasnijeg života, tretiralo kao bezazlene vetriće čiji mlaki povetarac beše tek minoran šapat pigmeja u pokušaju buđenja brontosaurusa na teškim sedativima. Čak i u slučaju nailaska nekog strašnijeg životnog događaja, opojne lovorike slobode i umaženosti najranijeg perioda bi odaslale svoje samouverene plotune sigurnosti, pohovane sabranošću, i snažnim karakterom duboko ukorenjenom u zdravom egu.

Eustahijevo poreklo je bilo misteriozno – pronađen je kao sasvim mala beba u nekoj čudnoj korpi. Kada je malo porastao, meštani bi često duhovito konstatovali da ga je neka tajanstvena civilizacija vanzemaljskih čovekoida ostavila kako bi neobičnošću svojih životnih finesa obogatio njihov gradić.

Pompeja Kolora Donovanijus je bila jednostavna i prizemna žena srednjih godina, čiji svet i stil života nikada ne bismo mogli ukrstiti sa složenom frekvencijom egzotične bebe, pa je mnoge i začudila njena odluka da preuzme brigu o čuvanju pronađenog dečaka, kome su nadenuli ime Eustahije. Upravo je gospa Pompeja činila dominantan faktor u kreiranju današnje bezbrižnosti mladog Eustahija. Obrazovanost i neka određena taktika vaspitanja nisu igrale nikakvu ulogu u odgajanju ovog dečaka, već je to bila hemija između prostodušne, jednostavne i smirene žene, a sa druge strane pitomog, razumnog, osetljivog i maštovitog dečaka. Takođe se njena opuštenost, nezabrinutost i tolerancija doprinele da rejon slobode i delovanja za jedno, inače, mirno i poslušno dete bude veoma širok, što je, svakako, uključivalo i smanjen strah od prljavštine i bakterija, jer bi se mali Eustrahije slobodno mogao pošteno umazati i uprljati, a da ne strahuje od neke potencijalne sankcije iz pravca rigidna autoriteta. Odnos između ova dva bića je bio lišen bilo kakve nervoze i straha, nepotrebne zabrinutosti ili teskobe, što obično čini neprijatnu pirotehniku u standardnim odnosima roditelja (Staraoca) i dece. Čak bi se moglo reći da je Gospa Pompeja pokazivala i određenu rutinu u svojoj  spontanoj, gotovo nesvesnoj pedagogiji pošto je sličnim metodama odgajala svoju biološku decu – u trenutku Eustahijevog detinjstva već nezavisne, a tek punoletne mlade ljude koji se se osamostalili i napustili roditeljski dom. Ogroman, kvalitetan sastojak njenog karaktera se odlikovao osobinom skromnog pogleda na život, pa u skladu sa tim nije očekivala ništa  od svoje dece, a naročito ne od dečaka koga je podizala. Ta vrsta neambicioznosti, izostanka bilo kakvog pritiska da se mora postići nekakav uspeh, je bio savršen recept da slobodna kreativnost, bez ikakvih inhibicija, nabuja moždanim tkivom malog Eustahija. Ovo bi možda bila pogrešna taktika u vaspitavanju nekog divljeg, obesnog dečaka – verovatno bi u slučaju podizanja takvog deteta Gospa Pompeja instiktivno posegla i za prutom isprašivši dobrano guzu potencijalnog nevaljalca. No, u ovom slučaju nije se nagoveštavala niti mrvica gneva odrasle osobe, a ni zrnce otpora deteta, jer bi zasigurno u hipotezi agresivnog i nervoznog vaspitača samosvojan dečak poput Eustahija pokazao veliki bunt i otpor. Pošto je gospa Pompeja svojom prirodnom bezazlenošću pristupala Eustahiju, on bi uvek bespogovorno sarađivao - lep primer za ovakvu tvrdnju se stapao sa Pompejinim sleđenjem filozofije dana mrmota, pa bi joj svaki dan proticao u istim radnjama: jednoliki raspored sačinjen od mnogo posla u čiji delić je uključivala i dečaka. Ako se uzme u obzir celokupna dužina dana - bile su to vremenski kratke aktivnosti; a sa Eustahijeve strane nazirala bi se volja i radost, pa bi on sa neskrivenim zadovoljstvom pomogao ovoj opuštenoj i vrednoj ženi u nekim zabavnijim i lakšim poslićima.  Njegova obazrivost je dosezala visoki stepen demonstracije u srednjem delu dana, kada bi gospa Pompeja odlazila na jednočasovni odmor, a u neminovnom skladu sa jasnim i logičnim nalogom savesti da malo dete, negde, neopterećujuće i tajno, drži na oku- morala bi i njega povesti na svoju neizbežnu dremku. U toj situaciji bi malopređanje pomenuta vrlina zablistala punim sjajem, jer bi se mali Eustahije pravio da spava kako bi se solidarisao sa svojom umornom vaspitačicom. Za nekoga bi ovo predstavljalo napor ili dosadu, ali strpljivi mališan je i u ovom činu pronašao način da upija suptilne impulse života - sve vreme je slušao melodije bele buke sačinjene od koktela tihog i udaljenog hučanja glasova, laveža pasa, brušenja nekakvih mašina i neizostavno gugutanje sivih ptica… a povremeno bi se blago nasmejao u sebi, kao što to deca inače čine kada začuju zvuk hrkanja, što bi se gospi Pompeji znalo omaći u, inače, veoma mirnom i spokojnom snu.

Poligon u okviru koga se odvija igrokaz odrastanja je takođe izuzetno značajna stavka u profilu ovako sročene priče. Eustahiju se činilo da su period njegove najranije mladosti krasili samo vedri, sunčani dani. Nebo je bilo svetloplavo i bistro, a kratkotrajnu hladovinu donosio je tek pokoji beli, pufnasti oblak; nošene povetarcem na svojim misterioznim putovanjima, skulpture od guste pene plutale su beskrajem, donoseći zapise uspomena nekih prohujalih vremena, nesebično obogaćujući kraljevstvo idiličnog dana. Temperatura je bila savršena – uvek je bilo toplo, ali nikada ne odveć sparno i vruće. Kuća u kojoj su živeli je bila poprilično velika, sagrađena od žute cigle, a naročit kuriozitet je predstavljala specijalna prostorija u čijem su univerzumu provodili prvi deo dana. Gledala je na ulicu, a sastojala se od klimatizovanog, malog, egzotičnog voćnjaka i specijalnog sokovnika koji bi od raznih vrsta voća spravljao izuzetne napitke. Gospa Pompeja je Eustahiju svakog dana pravila sok, i to uvek zeleni, jer je ovaj napitak, što se tiče ukusa dečaka, bio ubedljivo najukusniji. Domaćinstvo se sastojalo od dva dvorišta: u prvom je bio mali travnjak sa velikim stablom čija se senka nadvijala nad većom teritorijom okolnog prostora; sa leve strane travnjaka su se nalazile nus-prostorije gde bi dominantnu ulogu zauzimala letnja kuhinja - staromodno carstvo specifičnih mirisa, drevnog šporeta na loženje, radija sa golemom dugmadi za podešavanje stanica i mnogih drugih relikata prošlosti, a ne treba nešto preterano isticati fakt da se većina dnevnih aktivnosti odvijala upravo u ovom carstvu. Sa desne strane dvorišta se nalazila asketski siromašna, nesavršeno uređena mala bašta, više osmišljena poput nekog fazona da krpica prostranstva poseduje ogoljeni deo zemlje lišen trave, sa tek ponekom, u retkim redovima, zasađenom povrćkom. Drugo dvorište je činilo galaksiju za sebe; potpuno ga je krasio seoski ambijent i svi njegovi ornamenti poput visokog čardaka, svinjca i kokošinjca – oba sa tipičnim stanarima, a kao i uvek na mestima ovakvog šmeka uobičajene pojave su bile vrzmanje malog psa i često gostovanje mačjeg sveta. To je bio pravi raj za malog dečaka i ustanovljavanje prvobitnosti njegovog sveta. Penjanje i hodanje po uskim vrhovima zidova, boravak na čardaku gde je sa visine zamišljao da je kapetan broda; a svinjci ispod njega su predstavljali potencijalnu opasnost zbog kruženja nekolicine velikih, opasnih svinja, koje bi nesvesno preuzele ulogu krvoločnih, belih ajkula u čije carstvo nipošto nije smelo da se upadne. Nalazilo se ovde mnoštvo stvari što bi domaštavanjem postajale savršeni rekviziti za igru. Još kao jednogodišnjaka, Eustahija je strašno intrigirao prolaz pored kuće koji se završavao preprekom u vidu stare tarabe. Neprestano je pokušavao da, sa svojim prvim prijateljem Gorifeksom Bandovičitom - takođe jednogodišnjakom, probije ovu barijeru i obre se u magičnom svetu sa druge strane - ili su njih dvojica samo umaštali da je sa druge strane nekakva čudna džungla: sa džinovskim pečurkama,  bizarnim voćem neobičnog oblika i ogromnim životinjama čiji bi izgled nalikovao spoju dinusaurusa i mopsolike veverice, uz neodoljiv začin crvenonosog uasagija posoljenog vombatovskom harizmom. Kada je malo porastao, Eustahije se najzad obreo sa druge strane ove tarabe, shvativši da se ovde nalaze neke zapuštene bašte i placevi, ali ga je , u novostvorenim racionalnim okvirima analognim ovom uzrastu, opet začudilo kako se takav veliki višak prostora, poput vakuuma, hermetički zatvoren zidovima, kućama i ogradama, mogao tako ezoterično ugnezditi između njemu znanih  ulica i prolaza.

Eustahijev prvi prijatelj, spomenuti Gorifeks Bandovičita, je bio dečak arijevski plavušanskog izgleda, a umesto mini nosića kakav bi, standardno, krasio face dece tog uzrasta, on je već imao orlovski nos sa raširenim, bikolikim nozdrvama. Zdepastom i mišićavom građom više je ličio na minijaturnog zrelog čoveka nego na malo dete. Kako je Bandovičita rastao, tako je rasla i njegova kolekcija stripova, pa je do petnaeste godine sakupio sve do tada izašle brojeve Zagora. Poput svakog pasioniranog kolekcionara nikome nije pozajmljivao stripove, ali je napravio izuzetak kada je u pitanju bio odgovorni Eustahije. Jednog letnjeg dana mu je doneo sve brojeve Zagora. Naoružan kesama flipsa, brdima krofni iz kuhinje gospe Pompeje, i specifičnim gorko-slatkim đusom iz staklene litarke, Eustahije se toga leta bacio na čitanje čuvenog duha sa sekirom, i to od prvih, raritetnih brojeva, preko Nolitinog zlatnog perioda sedamdesetih, pa do Toninelijeve i Sklavijeve ere kraja osamdesetih. Već je tada mogao zaključiti kako je ovaj strip u početku od naivnog, avanturističkog spoja klasika Tarzana i Fantoma, blago evoluirao i sve više dobijao autorski pečat naročito zbog najčešćeg, najpoznatijeg crtača Galijena Ferija čija je kreativna sloboda doprinela da svoje ideale, karakter i fizički izgled sve više impregnira u ovog heroja koji je upravo zbog tih ličnih intervencija postajao sve plastičniji i ubedljiviji. Feri je verovatno i sam bio borben, pravdoljubiv, izuzetno izraženog veltšmerca, no i preterano nervozan, besan, pomalo preke naravi kakav je, u suštini, postao i njegov nacrtani pandan Zagor. Naravno, pošto su strip crtači zatvoreni i asocijalni tipovi, uglavnom građeni poput evnuha od želea, Feri je svoju borbenost i snagu karaktera, uz ogromnu pomoć scenariste Gvida Nolite, kompenzovao kroz mit o ovom heroju. Sledeće godine Bandovičita je Eustahija počastio sa svim, do toga trenutka vremenske linije, izašlim brojevima Alana Forda, čak neke izvadivši iz specijalnih kesica za čuvanje hartija vanrednog sentimenta, jer pored toga što je želeo da svog prijatelja počasti pozajmljivanjem ovog blistavog blaga, imao je i skriven motiv da čuje kompletnu analizu, poetske utiske i zapažanja o celokupnom serijalu, što bi mu Eustahije očekivano isporučio u višečasovnim, egzaltirajućim izlaganjima. Eustahijeva količina stripova, kada je posedovanje u pitanju, takođe nije bila naivna. No, u većoj meri to je bila nasumična salata svega i svačega, u prvom redu izdanja iz najranijeg detinjstva kao što su Mikijev Almanah, Mikijev Zabavnik, Tom i Džeri, pa čak i nekoliko desetina brojeva izdanja Miki koje je izlazilo još pre njegovog rođenja. Eustahije je smatrao za najveće, slatko iščekivanje upravo kad kao sasvim mali klinac čekaš izlazak sledećeg broja Mikijevog Almanaha, a najveći hedonizam kada ga kupiš i najzad kreneš da pažljivo gustiraš. Almanah je zbog većeg broja strana, ređeg tempa izlaska- što bi pojačavalo čežnju, pa možda i benevolentnijih priča, bio mnogo poželjnije izdanje od Zabavnika. Šilja mu je u najranijim danima bio omiljeni lik, i upravo je u dvadesetima objašnjavao Bandovičiti zašto je to bilo tako, jer im je ultrasmotana, simpatična šeprtlja svojom poslovičnom neambiciznošću, opuštenošću i lenjošću- podrazumevajućim nedostatkom krivice zbog toga, te uklapanjem nedopustivih odevnih kombinacija, ali i nedužnom dobrotom, prenosio bezbrižnost  i nonšalanciju koju su oni oberučke prihvatili sprovodeći je vredno u svom uljuljkanom detinjstvu. Često su imali vizije lenjog i opuštenog Šilje na visećoj ležaljci, razapetoj između dva ogromna, hladotvoreća stabla oraha kako čita stare, pohabane crtane romane, i to sa dugačkom slamčicom u ustima čiji je drugi kraj povezan sa džinovskom cisternom punom limunade. Bandovičita bi naoštrio sluh i razrogačio oči kada bi Eustahije započeo jednu od svojih prepoznatljivih tirada posvećenih likovima iz fikcije, davši im značaj stvarnih, opipljivih prijatelja, a ovaj panegirik posvećen karakteru iz diznijeve bulumente prenosimo u celosti

- "Sećam se jednog davnašnjeg sna koji potpuno definiše opuštenost, nepretencioznost i jednu vrstu dobrovoljnog autsajderstva, te u nekom istočnjačkom smislu budističke pasivnosti i smirenosti koju emanira ovaj lik. Hodajući svojim stazama ataraksije kroz astralne šumarke i livade nailazim na staru seosku, švapsku kuću gde me dočekuje Šilja kao mudri, bradati starac i nudi me dinjama sa šećerom. Pošto celu scenu sna režira Andrej Tarkovski sa pozajmljenim  Kjubrikovim objektivima, krećemo se u snoviđajnom slou maniru sa blagom psihodeličnom fiš aj perspektivom, a vankadrovski život obeležavaju tiho-odzvanjajući odjeci laveža pasa,udaljeni glasovi zaigrane dece pomešani sa zvukom bele fluidne buke – čime  svemirski brodovi kriju svoje prisustvo i roptanje hevi metal mašinerije u jastučastim oblacima koji  ove brušeće rifove amortizuju u tiho plakanje kitova, čineći bele sablasne skulpture na kontrastu tirkiznog neba. Sve ovo prati saundtrejk seoskih  crkvenih zvona, motornih testera udaljenih komšija umiksovan sa muzičkim skorom glasa Mašinke Lukić, uz neodvojivu psihodelik – dron pozadinu benda Goblin nalik onoj iz filmova Daria Arđenta – podrazumeva sa da taj šušteći saund dolazi iz zvučnika starog radija koji koristi ogromnu dugmad za podešavanje radio stanica,a da u istom stanuju imaginarni patuljci koji prže krompiriće kako bi zvuk bio vinilno pucketav,a istovremeno i nostalgičniji.Nakon što smo pojeli dinje, Šilja mi savetuje da nastavim svoju šetnju bosih nogu kako bih ostvario bolju komunikaciju sa zemljom i poboljšao prijemčivost za pojačano magnetno dejstvo lej linija po kojima hodam."

Ovakvi tipovi izlaganja, začeti sa samim počecima upliva u fiktivne sadržaje, često su se pretapali u kvalitetne dijaloge, naročito kada su se našem dvojcu pridružili i ostali drugari iz kraja.  Jedan od značajnijih je bio Donahju Barbarosa, inače dečak poprilično satiričnog izgleda. Između stravično bucmastih kugli, istačkanih pegama, koje su se drsko predstavljale kao obrazi, smestio se neverovatno minijaturan nosić, toliko mali da Donahju Barbarosa nikako nije mogao postići da mu naočare stoje na licu jer nisu mogle da se zakače na ovako mikroskopsku izbočinu. Pokušali su i gumom oko glave da mu fiksiraju naočare za facu, ali pošto su mu uši bile na povišenoj osi u odnosu na oči, guma je prelazila preko rupica za prijem zvuka, pa mali Donahju ništa nije čuo. Na sreću, korekcija vida je trajala samo par meseci, pa podizanje naočara prstom svake sekunde nije ostavilo neke veće posledice osim kratkotrajnog perioda cinizma nakon skidanja te dosadne skalamerije sa lica. Inače, Donahjua Barbarosu je u stopu pratila nekakva mala, mršava maca. Iako strašno sitna i neuglednog izgleda, emanirala je ogroman ponos i dostojanstvo tako da su je svi bezrezervno poštovali. Njeno ponašanje je bilo ekstremno zrelo i otmeno, pa je okolina imala tremu u društvu stvorenja obdarenog tolikom harizmom. Čini se da jedino Donahju nije imao tremu u blizini ove mace, i da mu glas nije podrhtavao u prisustvu njenog strogog pogleda. Čak je i tretirao kao neku sasvim običnu malu macu, mazeći je u krilu dok mu se ona revanširala umilnim predenjem. Prema ostalim dečacima odnosila se hladnije i sa određenom aristokratskom distancom, pa su oni pokušavali da umanje svoju početnu nervozu stalnim darivanjem poslastica kako bi se njen ogroman ponos preko gurmanskih ekstaza transformisao u prijateljsku plemenitost. Najstidljiviji dečak iz društva je čak pomalo i izbegavao, ignorišući njeno prisustvo koliko je mogao. Iako, da je umeo čitati mačje misli, saznao bi da se krzneno stvorenje njemu potajno divi, prevashodno zbog veličanstvenog imena koje je kraljevski odzvanjalo svojim izdignutim spojem slogova, a nadenuto mu je u momentu rođenja od najbližih predaka, moćno glaseći - Verbecije Bundevajn Tripartritum Onofre. Međutim, niko ga nije zvao po imenu jer je još odavno dobio nadimak Zidan, ali ne zato što je bio nešto naročito talentovan za fudbal, već više zbog činjenice da je bio introvertna osoba, pa se okolini činilo da je ovaj odviše zatvoren i tih dečak podigao zidove oko sebe. Njegov fizički izgled je ukazivao na metafizičku istinu da nije preterano štovao boginju Higiju, pa se umivao samo za novu godinu, šiške su mu večito padale do guste monoobrve stapajući je u sopstveni mikrokosmos peruti - lucidno senčeći natmurene očne duplje iz čijih dubina je sevao nepoverljiv, no i poprilično slepljen, pogled. Da je kojim slučajem Zidan slovio za mistika najverovatnije bi mu se pokoji krmelj zatekao i u trećem oku. Pored toga, celokupna nacija Japana bi se jamačno poklonila njegovim nemenjajućim, perpetum gaćama zabunivši se zbog zastrašujuće sličnosti sa njihovom zastavom, samo što je u ovom slučaju krug bio braon boje. Pošto je kosu prao samo u svečanim prilikama - što bi iz njegove subjektivne perspektive značilo da je kojot ulovio pticu trkačicu ili dominantno osvojenu ligu Šampiona od strane Čukaričkog - masne žbunaste šiške su izdašno gnojile strateški raspoređene bubuljice na čelu. Tek kada ga je tetka kaznila šišanjem na kratko, zato što je svoje čudno smeđe prijatelje udomljavao u njenom plastičnom kalupu za kolače, okolina je mogla videti svu raskoš i bogatstvo arhipelaga njegovog čela. Jedina iskra surovosti u društvu ove dece se možda pojavljivala u sarkastičnom ophođenju malog Donahjua Barbarose prema Zidanu, pa ga je tako često izdvajao iz društva pozivom da dođe kako bi njih dvojica porazgovarali nasamo - u tri obrve, a znao je i često izbacivati šale na Zidanov račun u maniru pomahnitalog Bena Eltona na većoj količini esida, tvrdeći da je Zidan imao napet izraz lica kao mrav koga je najbolji drug ( takođe mrav ) zaključao na igranci pijanih slonova, a jedina šansa da se domogne ključa bila je igra izazova gde bi morao istrenirati krišku limuna da pobedi na takmičenju za najkaloričniju poslasticu u konkurenciji žerbo kocke punjene baklavom. Podrazumeva se da mu je za kondicionog trenera bio dodeljen troprsti lenjivac sa veoma izraženom govornom manom, već hapšen zbog ubrizgavanja ugljenih hidrata u isceđeni avokado. No, prava je ironija što su na kraju ova dva dečaka postali najbolji prijatelji. Sve je počelo Donahjuovim padom u depresiju, i to kada je u slučajnom razgovoru sa Eustahijem prvo saznao da Šilja nije krtica, već pas, a dotukao ga je Eustahijev odgovor na njegovo, gotovo tajanstveno i ezoterično, pitanje o poreklu Gaje, Vlaje i Raje. Eustahije mu je objasnio da je Pajina sestra umrla, pa su tako njegovi sestrići dodeljeni upravo njemu- Paji Patku. Ovakav udarac surovog realizma je uzdrmao potku diznijevskih temelja na kome se i zasnivala dečačka religija malog Donahjua Barbarose. Premda ga je već od ranije deprimirala činjenica nasilne pajazacije Mikijevog  almanaha i zabavnika, koja je podrazumevala ne samo osvajanje sve veće teritorije stranica od strane ovog neurotičnog, socijalo opterećenog, pačećeg Napoleona, već se i sve jasnije kristalisala zastrašujuća istina  da su  Miki i Šilja, kako je vreme odmicalo, sve više vremena provodili u Patkovgradu, a ne kao do tada u Mikivilu- da bi na koncu ovaj potonji i ižčezao… Na kraju nas je papetmaster ovog podmuklo orkestriranog scenarija sasvim opušteno ubedio da su Miki i Šilja posve legitimni žitelji Patkovgrada. A sada još ovo sa Pajinom sestrom…ovaj nokaut brutalnog realizma je potpuno skrhao osetljivog Donahjua bacivši ga duboko u depresiju. Naravno, već uveče istog dana je bio isceljen, pošto ja Zidan imao dve karte za bioskop. Na repertoaru je bio novi film Bada Spensera i Terensa Hila, pa je karakteristično ogromna količina uveseljavajućih tuča naterala Donahjua da potpuno zaboravi na strašne patnje koja su ga morile, a urnebesan podatak saopšten od Eustahija da je pravo ime Bada Spensera u stvari Karlo Pedersoli mu je u toj meri regenerisao vitalnu energiju, da su mu se golemi obrašćiči toliko raširili od smeha razgrnuvši sva bića koja bi se našla na potezu ovih džinovskih kugli, a u samoj kulminaciji ovog oduševljenja mu je ispao i jedan zub. Iako pomalo nestašan, mladi Barbarosa je imao zahvalan karakter i od tog trenutka je Zidana iskovao na vrhunskom tronu kao svog najboljeg prijatelja. Čak ga je počeo zvati njegovim krštenim imenom što su svi prihvatili, jer je dojučerašnji Zidan družeći se sa duhovitim i otvorenim Donahjuom Barbarosom poništio svoj nadimak - postavši takođe veseo, a na kraju mu je samopouzdanje u tolikoj meri poraslo da se više nije plašio Barbarosine male mace…

Ovim dečacima nikada nije bilo dosadno, pa za onim uobičajenim, drskim nestašlucima karakterističnim za ovaj period nije bilo neke potrebe. Najveći skandal sa njihove strane je, u stvari, bio posledica zabune ispostavivši se da su, navodno, krali kruške sa stable čiji je vlasnik bio izvesni čika Slanoje Šećerov. Iz nekog misterioznog i neobjašnjivog razloga, čika Slanoje Šećerov je bio zbunjujuće kontradiktorna osoba čije su izjave dodirivale ekstremne krajnosti i to u dijapazonu opsega od svega nekoliko sekundi. Eustahije se sećao  nekih ranijih razgovora sa ovim komšijom gde bi u prvom delu rečenice izjavio  da obožava Pink Flojd kao evolutivni skok u, inače, dosadnoj i predvidivoj rok muzici, uporedivši ga sa punktuiranim ekvilibrijumom čija bi šokantna, stresna originalnost eksplozije mogla da transformiše psihu celokupnog čovečanstva, da bi već u nastavku rečenice napravio totalni zaokret nazvavši članove ovog benda pretencioznim seronjama iz više, srednje klase koji su upropastili klasičan rok pretvorivši ga u nezgrapnog mutanta, nagojenog apsurdnim melodijama, sa nepotrebno dugim i dosadnim deonicama ničega, pokrenuvši tako talas drogiranih smarača sličnih afiniteta ka istom kretenskom izrazu, gde bi zasigurno i prosečan ananas pokazao više smisla za komponovanje od ove razbijene, hipi bande. Mali Eustahije ga je pitao šta misli o njegovom omiljenom muzičaru Majku Oldfildu, da bi mu Slanoje Šećerov besno odvratio kako ne bi trebalo da sluša tako glupu i detinjastu muziku, frankenštajnovski sklepanu od delova različitih, polupanih idiotizama sa nekim prestrašenim mijaukanjem debelih žena, pri tome dodavši kako je šansa da Majk Oldfild stvori suvislu kompoziciju retka koliko i evnuhova erekcija , da bi na momenat zastao, gde bi mu se lice u kraćoj dramskoj pauzi šizoidno transformisalo u radost, što je ponelo drugi deo izlaganja u euforičnu egzaltaciju, isporučujući blistavu glorifikaciju Majka Oldfilda kao ubedljivo najoriginalnijeg virtuoza na gitari čiji  specifičan saund krasi vrhunac prepoznatljivosti; a njegovu muziku je nazvao sinkretizmom najkvalitetnijeg zvuka gde se misticizam detinjstva ukršta sa uzvišenim duhovno-numinoznim dubinama, uz podršku kristalnog odjeka nežnih, ženskih glasova jamačno proizvedenih od kolosalno lepih, kosmičkih princeza. Najveći problem bi izgleda nastao kada bi kontradiktorno mišljenje ovog čoveka bilo razdvojeno dužom pauzom, pa je tako dečacima jednom prilikom rekao da slobodno mogu brati kruške sa njegovog drveta jer ne podnosi to ogavno voće odvratnog izgleda i smrdljivog ukusa, čiji lepljivi sok proizvodi neki zastoj u njegovom grlu i tera ga na magareći kašalj, gnevno dodajući da mu ne pada na pamet da jede nešto što ima oblik beznogog, debeloguzog čoveka odrubljenih ruku, i groteskno minijaturne glave koja počiva na volovskom vratu, a iz temena joj raste drveni stalak za antenu koje nema. Naglasio je takođe da obožava voćke iz najčistijeg okrilja raja kao što je to jabuka, i samim tim je stavio strogu zabranu na branje jabuka iz svog voćnjaka. Nakon što su se dečaci pogostili, dakle, kruškama, pohranjujući ih u svoje uvek znatiželjne stomačiće, čika Slanoje Šećerov je doživeo ekstreman napad besa optuživši ih je za bespravnu krađu svog omiljenog voća, dodajući da su oni besprizoran spoj koji sačinjava poročnu Evu osuđujući njega, neiskvarenog Adama, na jabuke – inače grešno i prokleto voće koje zbog đavolskog porekla on duboko prezire. Najveći problem je nastao što je u trenutku dok je Slanoje Šećerov optuživao decu kod njega u gostima bio čika Sekira i njegova debela retriverka Šćubor Trinitorijus. Naime, za razliku od gospodina Slanoja Šećerova čiji se gnev uglavnom zaustavljao na verbalnom obliku, i to sigurno omeđen čvrstim okvirima pukog teoretisanja, čika Sekira je bio konkretan i jasan jaran koji je tuđa lica koristio kao poligon za svoje pesnice. Naročitu stravu kod mališana je izazvala ruralna legenda kako je stanovitom dečaku Klaudiju Frizbonu Lolitu opalio tako silovitu macolu da je sirotom mališanu zubni aparatić povredio nepce. Ipak, Eustahije je svojom zboridbom o naglom pojeftinjenju petardi i piva, analizom razloga zbog kojih je Čelik katrastrofalno poražen od Vardara usred Zenice, i detaljnim opisom mesare u Glazgovu gde se seku najkvalitetnije butke mošusnog govečeta, skrenuo pažnju čika Sekiri sa nasilnih primisli, uz šta ga je načisto zbunila i odvratila od istih nova konstatacija Slanoja Šećerova kako on zaista ne voli kruške, a obožava jabuke. Debelu retriverku Šćubor Trinitorijus je od samog početka ove gužve i potencijalnog napada na dečake demantovala stravična činjenica da je barbarosina mala maca svojim autoritativnim pogledom motrila svaki njen pokret. Jezivo snažan dignitet oličen u toj maci je načisto skamenio od straha korpulentnu Šćubor, nateravši je da tankim cviležom uputi izvinjenje dečacima. Oni su joj oprostili i srdačno potrčali u zagrljaj…Šćubor je veselo isplazila jezik, nasmejano mašući repom, a čika Sekira je, dirnut ovakvim prizorom, snažno zaplakao momentalno promenivši ime u čika Cvetko. Dobro, možda sam ja malo preterao, jer je ipak bilo potrebno nekoliko meseci da se razdaljina od čika Sekire do čika Cvetka prešparta laganim, no sigurnim koracima. U početku mu nije bilo lako, osećao se kao Kenet Anger na pravoslavnoj liturgiji, no, kako je vreme odmicalo suptilnost se nečujno uvlačila u najtananije kutke njegovog bića, otpraćajući dotadašnju grubost na večni počinak. Tada je i priznao dečacima kako je situacija sa malim Klaudijem Frizbonom Lolitom bila samo urbani mit, jer je dotični dečak, prepadnut milozvučnim falsetom čika Sekire kojim je zazivao plemenitu Šćubor, naišao prednjim točkom na kamen u obliku gnuovog roga čija oštrica mu je probušila gumu. Izgubivši kontrolu nad biciklom bio je pretvoren u čudesnu skulpturu gde su se kolarićevsko-panićevskim stilom njegova proteza i žbice bicikla uplele u nerazrešive gordijeve čvorove. O nekoj povredi nepca nije bilo ni govora, samo je, izgubivši zauvek svoju protezu, mladom Klaudiju zubi rasli u dva reda, ali kad to kažem, mislim samo na prednje gornje zube koji su ponosno stajali kao vod vojnika ustrojen u dve pravilne formacije. To mu je omogućavalo da u prostoru između redova napravi valjani štek hrane od doručka, pa nije morao poput ostale dece tegliti još i užinu u, ionako, preteškoj školskoj torbi. Dakle, ne samo da nije bilo govora o nekakvoj macoli plasiranoj u glavu, već se čika Sekira u ovoj situaciji pojavio kao neka vrsta dobro skrivenog blagoslova za mladog Klaudija Frizbona Lolita.

Teško je poverovati da su odrasli, sredovečni ljudi potpali pod sugestivan nastup malog dečaka, ali je istina da su Eustahijeve priče delovale poput bensedina na čika Cvetka ex Sekiru, a kasnije i na čika Slanoja Šećerova. Eustahije bi uvek taktično iznosio analizu, navodno, neke treće osobe, smireno instalirajući u ovako nepristrasnu priču osobine upravo samog čika Slanoja Šećerova. Neko bi ovo nazvao manipulacijom, ali Eustahije je smatrao kako je indirektna lukavost najbolji način da obzirno ukaže na loše osobine nekome ko je užasno sujetan i težak, ali donekle svestan i inteligentan, a da ga takvim postupkom nipošto ne uvredi. Suptilnost indirektne kritike je urodila plodom, pa je čika Slanoje Šećerov ubrzo otišao u manastir da bi se krstio, prvenstveno iz razloga da promeni ime u čika Ravnotežije. Iako je Eustahija krasila neka karmički nasleđena mudrost, ipak, godine su činile čika Ravnotežija i čika Cvetka osobama prebogatog iskustva i znanja, pa su dečaci rado odlazili da postavljaju pitanja, i slušaju zabavno-poučne priče ovih, sada, ljubaznih i prijatnih ljudi. Za to vreme je mala Barbarosina maca spokojno dremala na bundi uspavane Šćubor Trinitorijus.

Preko puta gospa Pompejine i Eustahijeve kuće se nalazila nešto prostranija čistina čija teritorija je završavala ogradom domaćinstva porodice dečaka znanog kao pronalazač Iludur Kokocotov Batoviti. Odlikovao se bujnom maštom i izvanrednim idejama. Velik deo svog dvorišta je pretvorio u nekakav tarzanoliki ambijent, ukrašen mini šumarkom od nekoliko ogromnih stabala oraha, te konopčanim merdevinama čija svrha je bila uspinjanje na drvene kuće koje je pronalazač Batoviti napravio na granama ovih stabala; a izumeo je i kreacije specijalnih tobogana kojima se spuštao na tle; takođe i male mostove kao nebeski spoj između drvenih obitavališta viših krošnji. Naročit kuriozitet su predstavljali konopci zavijeni po čitavoj dužini mekim bršljenom, kako bi se dočarao autentičan izgled lijana tipičnih za prašume zapadne Afrike. Batoviti bi se, neretko, pojavljivao iznenada, potpuno nag, tek sa dve kožne krpe okačene oko bokova, ofarbane u žuto i istačkane crnim tufnama – lažirajući leopardovo krzno, a oko struka je nosio futrolu sa velikim nožem. Eustahije je bio oduševljen ovim imidžom, pa je nekoliko puta pokušao i sam da skine taj “Tarzan luk”. Međutim, u jednoj prilici je tanak konopac kojim je pričvrstio svoje specijalne grejstok gaće previše visio, pa je zaigrana barbarosina maca, loveći šapicom ovaj improvizovani učkur, doprinela da cela “konstrukcija” na kojoj je počivao celokupan kostim naprosto popusti… Pretpostavljate da je umesto veličanstvenog i moćnog utiska ceo performans izazvao salve smeha i zezanja, jer je Eustahije gole stražnjete panično otrčao kući. Što se tiče pretapanja maštovitih sadržaja u realnost, mora se potcrtati iskustvo pronalazača Iludura Kokocotova Batovitija, naročito ako uzemo u obzir da je on bio četiri godine stariji od dečaka iz komšiluka, što u ovako ranoj dobi predstavlja ogromnu razliku. Posedovao je, pored toga, i talenat da unovči svoje ideje, pa je u nus-prostorijama pored sopstvene regularne kuće otvorio strip biblioteku. Imao je najveću kolekciju stripova u kraju; sve ih je vredno sortirao i obeležio šiframa koje je posle unosio u članske karte dece gladne retkih primeraka ovih sveščica. Cena članarine je bila simbolična, a poneki redak broj se dodatno naplaćivao.

Dijagonalno od Eustahijeve kuće, a preko puta pronalazačevog dvorišta, nalazila se još jedna travnata površina, nešto većih dimenzija, a prostirala se u truglu ulivanja jedne ulice u drugu i ograda domaćinstava čiji se pravac lagano povlačio ka sopstvenoj unutrašnjosti - približavajući se tački spajanja ovih ulica, te tako tvoreći poljanu sačinjenu od svetlo-krem trave, što je neodoljivo podsećalo na delić kenijske savane. Dečaci su ovde igrali fudbal, pre svega uživajući u opuštenim egzibicijama, driblinzima i šutevima, no što su celoj stvari pridavali čežnju za pobedom. Začudo, od kako više nije nosio nadimak Zidan, Verbecije Bundevajn Tripartritum Onofre je apolutno dominirao u ovoj igri. Često bi ceo fudbal ličio na urnebes, jer bi psi utrčavali jureći i rušeći dečake, kradući loptu kako bi izazvali male fudbalere da ih vijaju po poljani; mačke su takođe prekidale ove sportske spektakle loveći one igrače sa odvezanim pertlama na patikama. Gospa Pompeja Kolora Donovanijus je isto znala nenadano prekinuti utakmicu, na veliku radost dece, pošto bi na teren unosila veoma poželjna, ali nedozvoljena doping sredstva oličena u ogromnoj posudi punoj krofni, mekika i langoša, uz veliki balon najukusnijeg gorko-slatkog đusa. Redovno bi joj se u toj darežljivosti pridruživala prelepa djeva iz komšiluka - mlada, dvadesetogodišnja, dugokosa Martrisarijus Spiritus Ksenabone, iznoseći svoje čudne, ukusne specijalitete. Očigledno je bilo da Matrisarijus svojom pažnjom favorizuje malog Eustahija, budeći u njemu stidljive, nevino dečije simpatije prema ovoj boginji lepote. Doduše, mora se priznati da je doping pristigao od gospe Pompeje i Matrisarijus Spiritus Ksenabone proizveo kontraefekat, režirajući scenu naglo ugojenih dečaka koji poput mladih, debelih lavova leškare na žutoj - od sunčevih zraka spaljenoj travi; sve do sumraka kada bi Gorifeks Bandovičita i Donahju Barbarosa zapalili vatricu, a ostali doneli kukuruz u ime nastavka večernje gozbe. Humor i smeh dečijih glasova su odzvanjali ovim pitomim krajem, završavajući momentom dozivanja od strane roditelja, što je bilo upozorenje da uskoro počinje crtani film i da je potrebno krenuti kući na televizijski, animirani spektakl. Nakon toga, sačekala bi ih topla postelja i prijatan jastuk, čija se paperjasta priroda, pozdravljajući mesec i zvezdano nebo, lagano pretapala u idilične i krepke snove. Eustahije bi se uvek sa radošću setio ovih dana, znajući da su njegovi temelji čvrsti i sigurni, pa čak i u slučaju da mu kasniji period život servira mnogobrojne užase, njegovo ljubljeno ostrvo detinjstva će zauvek ostati netaknuto.