Bajka utemeljena na razumu

Na širokoj ravnici, podno jednog brdašca, smestio se mali gradić. Veoma važna stavka u današnjem definisanju pojma grada (pa i njegovog deminutiva) bi podrazumevala veći broj stanovnika; tek sa svojih dve do tri hiljade žitelja, ovo mesto je demantovalo tu karakteristiku, i slobodno bi se moglo reći da mu je termin grada zalepljen jer je imao veoma neobičnu infrastrukturu i plan po kome je osmišljen. Rukovodeći se ovim razlozima bilo bi pogrešno nazvati ga selom; uostalom, oko pet stotina njegovih stanovnika je živelo u bloku od nekoliko modernih, petospratnih zgrada – svaka od njih je bila sazidana od prelepe, crvene cigle, a u svakoj od njenih utroba bilo je smešteno tek oko desetak ljudi. Ovi malobrojni žitelji su posedovali po nekoliko stanova kako bi se izbegla gužva i buka. Tako je postignuto da svaka zgrada ima savršen red i mir, a da, pri tome, bude lišena nekakvih strogo propisanih pravila ponašanja; takođe, valja napomenuti da su i stanovnici ovog bloka bili dovoljno zreli i mirni da ne smetaju jedni drugima. Sama zdanja su u velikoj meri bila udaljena jedna od drugih, spajajući se u kompaktan blok prostranim parkovima, čije zelene tepihe načinjene od bujne, lepo podšišane flore je ispunjavala lepršava energija razigrane dece i kućnih ljubimaca. Pored toga, na vrhu svake od stambenih jedinica nalazio se bazen sa malom botaničkom baštom, što je iziskivalo zadovoljstvo stanarima u prvom redu za osveženjem, sunčanjem i opuštenim odmorom; a da bi se užici letnje vrste produžili na celokupnost godine, specijalan mehanizam bi omogućio eliminaciju neprijatnosti hladnoće, te tako načinio od bazena i bašte siguran hermetički prostor, pružajući idealne uslove za njihovo korišćenje. Uprkos opisanom urbanom delu, ipak su glavninu gradića činile kuće i dvorišta. Specifičnu zanimljivost čini podatak da je starost svih kuća bila od deset do pedeset godina. U poslednje vreme se uopšte nisu mogle zateći nedovršene, ili tek sagrađene kuće, a o nekim gradilištima nije bilo ni govora; sticao se utisak kao da se kročilo u središnjicu srca svedočanstva o izvesnoj uigranosti i dovršenosti naselja. Balansirajući na poligonu svežine i zrelosti, gradiću je izuzetan šmek pridavao njegov stariji deo, čiji centralni sastojak su činile dve duge ulice, uz apsolutnu dominaciju četvrtastih prizemnica iz sedamdesetih godina: krunisane piramidalnim krovovima posedovaše i nus-dodatke – tipične izdvojene verande, ili ulazne balkone, sa nadstešnicama poduprtim valjkastim stubovima. Naravno, ne bismo nikako mogli reći da je sve ovo izgledalo poput poslaganih lego kocki kakvog arhitektonskog vojskovođe, već naprotiv, ovaj niz je često bio presečen ponekim kolosom iz osamdesetih – spratnicama veoma neobičnog rasporeda terasa i prozora, a neretko i sivom, grubom fasadom koja je slivala svoje krupne, skamenjene suze od samog vrha kuće pa sve donjeg dela, odvojenog kockastom, uvučenom granicom od izdignutih temelja čiju teksturu su ukrašavali sitni, klikerasti kamenčići. Osim “Osamdesetica“ sa standardnim krovovima, bilo je i onih sa ravnom pločom; posve ignorišući postojanje crepa, ove tvorevine kao da su imale specijalne ravne platforme na svojim vrhovima, očekujući, možda, u zanosu svog retro-futurizma, da će svojom plošnošću u budućnosti poslužiti kao neki helidromi ili pristaništa za leteće hover-automobile. Sve ove kuće bile su odlično očuvane, i delovalo je kao se zagazilo u sadašnjost nekadašnjeg zlatnog perioda, što bi, svakako, neodoljivo moglo da izmami onaj delikatan osećaj iz skrivenih dubina duše da se direktno uplivalo u suštinsko tkivo reminiscencije.

Pošto smo se u ovim izlaganjima upoznali sa dva veoma važna dela izloženog gradića, preostao nam je još onaj treći, koji se smestio na samom obodu teritorije, a od ostatka mestašca ga je odsecala centralna, najveća ulica, učinivši ga veoma specifičnim naseljem. Sastojao se od nekoliko dužih, paralelnih ulica, koje su se, pod pravim uglom, ukrštale sa nekoliko kraćih ulica, čineći kompaktno, planski uređeno naselje. Ovde su kuće bile nešto savremenije, ulice su bile uske, sa dosta mesta između ograđenih domaćinstava i samog asfalta; prostore između je ispunjavala pokošena zelena površina čija je ravan  tek na momenat bila narušena plitkim kanalima koji su se prostirali verno prateći dužinu ulica. Kanali su smišljeni kao odbrana od jačih kiša, a pored toga, nalazeći se sa obe strane ulice, bili su savršeno mesto za prijatna životna intermeca garnirana odmorom i lakonskim razgovorima društva iz komšiluka , jer bi gusta, kratka trava služila poput idealne postelje za neke polu-sedeće-ležeće položaje. Razmak između svake kuće je bio velik, a idilično uređena dvorišta su krasile veće travnate površine obogaćene raštrkanim stablima visokog drveća, uz razne lepo podšišane čemprese, protkane društvom mnoštva ukrasnog bilja i veoma ukusno aranžiranog cveća. Saobraćaj je bio toliko redak, da je ponekad prolazilo i po nekoliko časova do pojave retkih pripadnika limenih, motornih kočija; a verovatno bi se moglo i valjano naspavati nasred puta do pojave sledećeg četvorotočkaša. Još jedna bitna karakteristika ovog naselja je da su se nakon svakog desetog domaćinstva svesno, planski ostavljali prostori u veličini po tri placa sa jedne stane ulice , što je istovetno važilo i za placeve susedne, paralelne ulice – pa bi se na tim mestima stvorio zaseban poligon, gde bi se šačica dece i tinejdžera iz susedstva mogla slobodno igrati, družiti i zabavljati.

U okviru vedrih dana obdarenih svežim, čistim vazduhom, nalazilo se  nešto što je nesigurno nosilo nameru da neprestano izmiče, kao da je krajičkom svoje stidljive prirode želelo da bude prepoznato i voljeno, a opet nevidljivo poput tinjajuće svetlosti davnina zarobljenih unutar majušne suze koja čeka da bude oslobođena iz zatočeništva bezobalnog okeana osećanja. U svakom koraku, u svakom treptaju, kao gorostas iza mrvice skrivene volje - povetarac je poneo guste smese toplog vazduha, mešajući ih u neobičnu emulziju sa svojim iskonskom svežinom, čineći zapis koji bi duša sa lakoćom prepoznala, svojim šapatom nagnajući celokupno biće na dubok udah; jer bi dubok udah, u tako delikatnom trenu povezao sve one bezbrojne planete impresija - inače, decentralizovane unutar maglina haosmosa istog tog bića - mapirajući ih u datom trenutku sadašnjosti iz čijeg su naručja odavno otrgnute, te poput odlutalih zvezda padalica gurnute u arhive zaborava, a da bi se sada vratile kući i tranferzalno povezale u samo jednu tačku živog doživljaja. Beše to svakodnevnica poštara ovog malog grada - skromnog namernika koji nije odbijao uviđavne posete ponuđenog mu tajanstva, već bi ih tako otete od malopređašnjeg sjaja maglina posesivno prigrlio u čistine nastale usled lakoće i rasterećenosti svoga posla, jer osim lagane torbe sa malobrojnim papirnatim podstanarima, na njemu je bilo samo da uz to još nosi i svoje ime, čiji su se slogovi združili u odjek Hobema. Šetajući svakodnevno po najviše dva sata (jer ovaj posao i nije zahtevao više) ovim ljupkim uličnim koridorima, Hobema ne samo da je raznosio poštu, već je naglašeno razvlačio pauzu između dve misli, znajući da je postojanje duboko skriveno između redova života; proterujući običnost svakodnevnice na teren čarolije - značilo je usidriti se unutar onih pauza koje ne primećujemo usled neprestanog brujanja opsesivnih misli, ambicija, opterećenja i ostalih planova koje bi izdašno gojile ''bitne'' preokupacije življenja. Ali ovde, u svim ovim koktelima mirisa raznih domaćinstava koje su mu doticale čula, udišući zaprške od luka i šargarepe, osećao je kako mu se talasaju pučine nervnih kiselina, upravo isto onako kao kada bi nekada davno, kao dečak, natapao nepce gorkim džemom od šljive u staroj letnjoj kuhinji svoje tetke - dok bi neizostavno glasanje sivih ptica bilo u stanju da obgrli celu jednu ličnu istoriju, pohranjujući sve ikada proživljene unutrašnje doživljaje u tkanje minijaturne simfonije. Vrhunac bi dosezao svoj monument gotovo uvek kada bi kročio na mesto gde je proveo najznačajniji period svoga detinjstva: sam pogled na jedan uzak i dugačak prolaz, koje se ugnezdio između dva domaćinstva, povezujući dve paralelne ulice, ispredao je slavoluk raseklini u vremenu, volšebnom magijom čineći da unutrašnji doživljaji dobijaju svoje posledice bez prolaska kroz uzroke; da vremenski uslovi, atmosfera i vazdušne struje, ritualom prizivanja ponove isti onaj dan, već proživljen u dalekoj prošlosti. Tamo negde, u isparljivosti svoga postojanja, i ovde sada, u ovom trenutku, oživele bi prastare kuće čiji glomazni eterični zidovi su nastajali od mirisa, zvukova i slika; odjek laveža pasa u daljini i gugutanje sivih ptica podizao ih je iz mrtvih, udahnuvši im neki novi život - uočen samo u hronikama još uvek nepriznatih čula, a potvrđen rasplesanim topolama, čije su iskričave, vedre haljine šuštale u ritmu lakomislenog lahora - nagovarajući opojne vazdušne struje na nemilosrdnu izvesnost reminiscencije. Nekada, u nekoj od svojih prošlih istorija, duša je htela je htela da ponese sva ova sećanja čvrsto ih stežući, naivno misleći da će ih tako iskovati u nebeske uvojke vitraža duha, kroz čiju bi prozirnu prirodu dospela svetlost istine; a da bi, najzad i konačno, u ovom obajkovljenju svakodnevnog, u ovom aktuelnom trenutku postojanja - uspela da ih samouvereno zarobi unutar svojih nedara, ne dozvoljavajući im sudbinu prošlosti, već ih stapajući u jedinstvo sa sadašnjošću i budućnošću u rasprsnuću iluzije linearnosti vremena. Opijen ovakvim suptilnim fenomenima,Hobema bi često zaboravio da isporuči poštu na adrese koje su se nalazile na ovom mestu, pa bi morao da se vraća, što mu nije teško padalo, jer bi često u povratku pronašao novu delikatnu nijansu unutar sebe, iniciranu jedinstvenim trenutkom regresije uhvaćenim u sopstvenu perceptivnu mrežu, no ovaj put iz drugog ugla neponovljive sadašnjosti.

Inače, moramo to svakako napomenuti, posao poštara je već odavno bio izlišan, te bi Hobema svoju veliku mesečnu platu zaradio za nekih pet dana blage šetnje u okvirima istog tog meseca. Uglavnom bi raznosio štampane brošure koje bi svi adresirani već dobijali elektronskim putem. Pošto je gradić svojom odličnom organizacijom i resursima svima obezbeđivao obilje, poslednjih godina uopšte nije bilo potrebe za poslom poštara, što je značilo da Hobema - kao i većina njegovih sugrađana, za čijim poslovima takođe više nije bilo potrebe - trebalo da se prevremeno skrasi. Novac je još uvek bio u opticaju, pa su ga zato svi i primali, sada već u obliku penzije – i to u punom iznosu svote kao što su im nekoć iznosile plate. Ipak, Hobema je nastavio sa svojim šetnjama, jer je voleo upečatljive i duge rastanke, naročito ovaj konačan od svog ljubljenog posla. Nakon toga je nameravao da se u još većoj meri posveti kreativnim hobijima i zabavi u krajnjoj udobnosti svoje egzistencije. Hobema je poznavao i neke ljude iz drugih gradova koji su bili začuđeni pred pitanjem kako on može živeti u mestu gde se ništa specijalno ne dešava; gde nema stresa, razuzdanog noćnog života, poroka, i ostalih – ponekad nepoželjnih, ali tako nesavršenih ljudskih peripetija. Na tome im nikada ne bi zavideo, jer mu se činilo da je njegovo mesto življenja bila neka verzija raja, možda i najbliža onoj koju je Bog u starim legendama namenio za lep i udoban život čoveku. Jasno, nije tu bilo sve one egzotične pirotehnike u vidu čudnih životinja, obilnih bajkovitih plodova i golih, nevinih tela. Ovakve ejdetske slike bile su zamenjene realističnim prizorima lepog i idiličnog gradića, pa čak i sa sve romantičarskim porivom ka nesavršenstvu u vidu poneke stare, oštećene fasade; u starijim ulicama su se sladokusci ožiljaka mudrosti na drevnim kućama mogli slobodno prepustiti surfovanju na talasima misterija ovih vremeplovnih tekstura, gde bi garancije  potpisane na eteričnim hartijama akaša hronika zacelo porodile izvesnost izmeštanja duha. Uostalom, ako bi bilo moguće da je u realnim okvirima čovekova slobodna volja bude usklađena sa božijom voljom, onda je to bilo ovde. Stanovnici ovog mesta nisu zavideli jedni drugima, takmičarskog duha nije bilo; veoma su pazili da ne poremete mir svojih komšija, rukovodeći se, u punoj meri, sopstvenim potrebama za harmonijom i dobrotom. Sve im je bilo obezbeđeno, tako da je posledica toga bila skromnost, a ne bahatost i osiljenost kao tipičan produkt viška novca, što je karakterisalo neka starija vremena, ali i sadašnjost većine ljudskog čopora. Dobar deo svojih velikih iznosa su odvajali u dobrotvorne svrhe, namenjujući ih siromašnim i bolesnim ljudima u drugim gradovima i selima. Njihova humanost je proisticala iz duhovne zrelosti; iako, ne treba pomisliti da su oni bili nekakvi mnogo religiozni ljudi, duhovnjaci, šamani, njuejdžeri ili slično. Živeli su tipičnim svetovnim životom, ali toliko prožetim ovom spontanom duhovnom zrelošću, lišenom potenciranja bilo kakve ikonične i nametljive simbolike i folklora; a većinom i nesvesni svih tih spiritualnih učenja i priča. Jednostavno su imali to nešto u sebi: tu dobrotu, zrelost, inteligenciju, pa čak i simpatičan smisao za humor. Pored nabrojanih karakteristika, krasila ih je izuzetna intuicija i obzirnost: vodeći se istančanim osećajem, izmestili su groblje i crkvu oko dva kilometra od naselja. Crkva je bila istočno od naseljenog dela, a groblje zapadno; moglo bi se reći za ovu distancu da nije bila ni blizu, ali ni daleko od dosega potreba celokupnog življa. Znali su da i jedno i drugo mesto, na potpuno drugačiji način, emaniraju intenzivnije energije, pa su računali da bi neki osetljiviji stanovnik naselja možda mogao da doživi nešto burnije ovakve vibracije. Sve ovo rečeno u prethodnoj rečenici je oblikovalo analogiju i sa zračenjima drugog tipa, pa su antene, trafo stanice i slična zračenja bila takođe izmeštena na bezbednu udaljenost. Za sveobuhvatno korišćenje moderne tehnologije postojala je posebna zaštita, što je bilo kakav vid zračenja učinilo nemogućim. Međutim, i da je bilo zračenja, to bi se svelo na minimum, jer je većina stanovnika provodila malo vremena na netu i pored telefona; što je bilo razumljivo, ako se uzme u obzir upražnjavanje svih raznovrsnih sadržaja u trodimenzionalnoj varijanti.

Hobema je obožavao da provodi vreme u svojoj ogromnoj kući. Njegova devojka Dafne i on bi se u jednom trenutku mazili i grlili, da bi već u sledećem trenutku bili raštrkani po različitim prostorima ove udobne kuće radeći svoje omiljene stvari. Dafne bi se mačećim pokretima izlivala po bogatom tepihu, šireći se u potkrovlju - mesmerizovana umetničkim filmom sa starog televizora, dok bi istovremeno drevna termo peć ispredala melodiju toplote, blago je uspavljujući svojom relaksirajućom seansom; a  Hobema bi u dnevnoj sobi sedeo u fotelji pored kamina, ušuškanog velikim policama sa knjigama, čiji  vertikalni domet je težio spoju sa nebesko visokim plafonom. Na ovom mestu bi čitao knjige i stare stripove, dok je jedna pitoma mačka komforno smeštena u njegovom krilu nežnim predenjem izražavala svoje beskrajno zadovoljstvo zbog ovako povoljne situacije. Kada bi nakon izvesnog vremena izgustirali određen zanimljiv sadržaj, Dafne i Hobema bi brzo pohitali u susret jedno drugome da bi podelili utiske, impresije i zapažanja. Razgovori su im trajali satima, a bili su začinjeni humorističkim opaskama, a neretko i finim specijalitetima ukusne, zdrave hrane. Mora se priznati da im je leto pružalo najviše zadovoljstava.. Nedaleko od njihove kuće nalazio se gradski bazen. Krenuvši na ovaj bazen, kao po nekom nevidljivom pozivu ili signalu, pridruživale bi im se povorke prijatelja iz kraja; naoružani samo peškirima, i dodatnim, uveseljavajućim doskočicama, zajedno bi prošetali ka izvoru dnevne zabave. Postojao bi i drugi scenario čija verzija je ilustrovala činjenicu da je van naselja postojao veliki kanal sa bistrom, čistom vodom. Sastojao se od glavnog kanala u koji su se pod pravim uglom ulivala tri manja kanalčića, a zelene površine između njih su nalikovale na neke božanstvene terase sa travnatim tepihom i nekolicinom zdravih, velikih stabala, čije su bujne krošnje tvorile savršenu zamenu za suncobrane u slučaju pojačanog delovanja usijane, žute kugle u zenitu dana. Teren sa druge strane glavnog, centralnog kanala bio je sačinjen od nabijene zemljane površine, tvoreći toplu podlogu za hodanje bosih tabana. Često bi ovde ležali, upijajući sa donje strane zemljane sokove, a sa gornje eliksir sunčevog dodira. Ponekad bi otputovali i na more, na nekoliko dana, naročito imajući na umu da se ogromna, slana tečnost nalazila tek četiri sata vožnje od njihovog gradića. Hobemu je ponekad malo i mrzelo da ide na more, ali bi svesnost o onom fantastičnom efektu uželjenja svog doma bio presudan argument što se tiče donošenja odluke u korist putovanja. Naročito ga je radovalo što bi se uvek iznenadio koliko bi bilo dobro na moru, a to bi kasnije valjano potkrepio i njegov psihološki album, obogaćen sa nekoliko novih fotografija  avanturističkog tipa. Vrativši se kući, ugoda delovanja i odmaranja, garnirana sitnim, no izuzetnim hedonizmima, dosezala je svojom prijatnošću vlastite vrhunce, sledeći, upravo, malopređanje pohvaljeno metafizičko pravilo uželjenja doma. Ipak, čovek slovi za sumnjičavo biće, pa je Hobemine višegodišnje deonice apsolutnog mira i uživanja, na majušne i kratkotrajne trenutke, prekidala misao o uzrocima ovakvog savršenstva. Svet van njihovog gradića nije se baš odlikovao lagodnim i lepim životom, a akteri takvog poretka stvari nisu nešto bili zainteresovani da iz tog haosa i neizvesnosti krenu u masovno naseljavanje ovog idealnog mestašca. Činilo se kao da je broj stanovnika stagnirao u razmaku od nekoliko desetina godina. Sklonom mašti, Hobemi je nekoliko puta palo na pamet da možda on, Dafne i ceo njihov gradić nije proizvod nekog očajnog umetnika, čija bi ranjivost i nesrećnost utehu pronašla u stvaranju utopijske slike sveta. Možda je taj umetnik bio isuviše uznemiren, pa nije želeo da to razgoreva nekim preterano maštovitim svetom, jer bi ga takav eskapizam od razuma mogao dodatno približiti ludilu; a idealizacija mogućeg i realnog bi svojim uzemljenjem dodatno okrepila pozitivnu stranu samodbrane duha od strave nepoznatog, suprotstavljajući jezivu neizvesnost sopstvene sudbine komformizmu zone sigurnog utočišta. Često bi se nasmejao fiks ideji da je on samo proizvod mašte nekog tužnog pisca ili slikara – iako bi bilo uzbudljivo pomisliti da je tvorac njihovog sveta kreirao savršenstvo kompezujući nedostatak tog istog u vlastitom životu. Dafne je sa punom pažnjom slušala njegove pretpostavke, a pošto se odlikovala velikom širinom, često bi takve šaljive, imaginarne hipoteze shvatala ozbiljno, ne isključujući nikada kvantnu multidimenzionalnost stvarnosti, a naročito misli koja bi je predstavljala. Nekada bi se na otkačene teorije potpuno suvislo i ozbiljno nadovezivala kontra-tvrdnjama, a u ovom slučaju se to potvrdilo razboritim zaključkom da je većini ljudskog roda patnja još uvek smisao života i da verovatno ne bi podneli dosadu naglog ukidanja koktela komplikacije i stresa, pa i onih “lekova” za iste u vidu ispijenih kafa, alkohola, cigareta, droga, svađa, tuča, raznih ispada, histerije, ratova i ostalih ventilacionih poroka. Dafne je uz svoju teoriju dodala da su oni te nabrojane, dramatične elemente viđali još samo u filmovima, literaturi i ostaloj fikciji, iako su vremenom i takve sadržaje smanjivali nauštrb onih lepših i plemenitijih. Uostalom, kao da je njihov gradić bio potpuno neinspirativan većini prolaznika koji bi se kratko zadržali kod nekoga u gostima, ili bi pak bili na proputovanju ka drugoj destinaciji. Tek bi jedna osoba u rasponu od nekoliko godina bila sposobna da percepira savršenstvo ovog mesta i onda bi možda zamaštala, kada mu mogućnosti života dozvole, da se doseli u ovo mestašce. Hobema i Dafne bi veoma brzo zaboravili na ove nedoumice i priče koje bi pratile dileme tog tipa, jer ih je zov grlica mamio napolje, u jednu od njihovih šetnji. Ove šetnje su predstavljale apsolutnu krunu celokupnog dana, potpuno se stavljajući u službu oslikavanja idealnog pejzaža postojanja; srdačnog ispraćanja velikog rumeno-narandžastog prijatelja na njegov svakodnevni počinak. Za Dafne i Hobemu ovakav vrhunac dana je predstavljao nesputano slavlje kreacije, jer se sastojao u svedočanstvu prelaza – svečanom dočeku sumraka - kao jedinstvenog glasnika u predvorju mesečevog dolaska na pozornicu neba, i njegove, blistavom svetlošću zaodenute zvezdane svite.

Spokoj

Ovosvetovna egzistencija starca Joakima imala je uspone i padove. Tako nešto bismo mogli izjaviti za svako ljudsko postojanje, ali u ovom specifičnom slučaju amplitude su bile nešto više izražene: imao je nekoliko velikih kriza iz kojih se uvek izvlačio. Posledice svake od njih trajale su oko dve do tri godine, da bi nakon toga usledio period mira, i reklo bi se, umereno srećnog i rasterećenog života. Ako bismo išli u detalje, mogli bismo zabeležiti tri do četiri kritične i mučne deonice koje su sa sobom spočitavale terete velike nervne i psihičke patnje; pored toga, u mladosti je bilo nešto više faza dezorijentisanosti i teskobe, no to su bili samo titraji neprijatnosti u vezi sa okolnostima koje nam servira spoljašnji svet, inače veoma redovan pratilac svakog osetljivijeg pojedinca. Starac Joakim je živeo mirno poslednjih četrdesetak godina svoje, inače, veoma duge istorije. Rukovodeći se opreznom i stidljivom prirodom čija je korona opcrtavala njegov karakter, nije želeo da ga uznemirenost i krivica pohode u drugoj polovini života. Iako je bio lišen drastičnijih opačina i zlodela, ipak se trudio da u skladu sa svojim godinama postane što bolji, pošteniji i čistiji, jer je smatrao da je u ranoj mladosti bio previše gord i svojeglav; da se ponekad naslađivo patnji drugih – preterano ismevajući ljudsku nesavršenost; a izražen takmičarski nagon ga je u nekim situacijama činio surovim. Znao je da je to sve ljudski – samo posledica nezrelosti i neozbiljnosti – toliko tipična za mladalačke dane, pa i formiranje karaktera usled povređenosti i loših uticaja okoline. Sada, u svojoj devedesetoj godini, usled neobične oštrine svesti i čula za čoveka ovako duboke starosti, osetio je da mu se približava kraj... Često je mislio o smrti, a u momentima onih velikih, već pomenutih agonija, neretko je pomišljao da se ova drevna gospođa smiluje i prekrati mu muke. Naravno, misao takve vrste bi se uvek pojavljivala u afektu, jer Joakim je bio ljubitelj života, a kraj u nekom lošem stanju nije bio ono što je želeo, već naprotiv, upravo ono što je hteo da izbegne; i uspeo je u tome, pa je drugi deo svoje zemaljske odiseje proveo u miru i u sitnim svakodnevnim radostima. Međutim, kako se kraj približavao, povetarac nesigurnosti se, uprkos dugom i ispunjenom životu,  ponovo mogao osetiti u konačnom iščekivanju krajnjeg ishoda. Uznemirenost zbog nepoznatog, uz deonice mračnih epizoda koje je doživeo nekada davno, umereno su ga mučile pred prelazak na drugu stranu. Inače, Joakima su u životu najviše uznemiravale promene, a, naoko, njegov razvoj je tekao kroz sigurnost ustaljene rutine; on bi se tako milimetarski pomerao u svojoj evoluciji, i to upravo po svojoj želji – a kao što rekosmo, u tome je potpuno uspeo u drugoj polovini svoga bivstvovanja, gde nije doživeo niti jednu ozbiljniju nedaću. To je bio ogroman trijumf za čoveka čija je glavna osobina bila da poštuje smirenje i spokoj.

Osvanuo je novi dan. Probuđeno sunce je prvim zracima zaigralo na beloj peni od nekoliko usamljenih oblaka što su opušteno plutali divnim, svetloplavim, beskrajnim nebom... Bio je to dan konačnog rastanka ovog starca  sa njegovim zemaljskim životom. Potpuno spreman, uprkos prijašnjoj nesigurnosti, blago je zatvorio oči. U tom momentu se i poslednji treptaj nesigurnosti raspršio. Snažna vera da će sve biti u redu je ponela starca Joakima u novi svet... Novi svet za njega, a večan i drevan, istinitiji i postojaniji od onoga u kome je do tada živeo. Iako je za života često zamišljao svet sa one strane, svakako, kroz prizmu dualnog uma, i njegovih nužnih krajnosti, nije mogao ni pretpostaviti da ga očekuje ovakva plima bezbrižnosti i blaženstva – bez tela, nerava, uma  i svega onoga što je pravilu svu tu složenu gorko-slatku zavrzlamu fizičke zgusnutosti, njegova oslobođena svest je spoznala najviši kvalitet postojanja: sveti spokoj i mir, blaženstvo impregnirano tihom ekstazom; slobodu u svojoj krajnjoj zrelosti. Obrevši se u novim okolnostima, ovo nekada ljudsko biće, sa svim onim nesavršenim osobinama karakterističnim za zemaljski život, nije moglo pojmiti ni u najoptimističkijim sanjarenjima da će sve one nedoumice, strahovi, strepnje i nesigurnosti iz prošlosti delovati kao neka zaboravljena opsena. Sada je postojalo samo krajnje stanje potpunosti; ono što je čovečanstvo u svojim mističnim učenjima nazivalo Bogom.

Ljubiteljka mačaka

Nepreglednim područjem velike ravnice često je provejavao zvuk anđeoske muzike, provlačeći se, tiho i suptilno, najtananijim porama malog, lepo uređenog seoceta. Ovaj umilan šapat divne melodije dopirao je iz obližnjeg dvorca – velike kuće udaljene oko kilometar ili dva od samog naselja. Najradosniji među stanovnicima ovog seoceta behu oni najmlađi žitelji, te, sledstveno tome, dočekaše purpurne vibracije početka tajanstvene melodije, prihvativši ih kao signal za rasplamsavanje svoje neiscrpne energije. Radoznale glavice, upijajući kolorit nota rasutih po širokom području čulnog horizonta, rastrčavale bi se dohitavajući sa svih strana: što kapija dvorišta staromodnih, idiličnih kućica, što nekih livada i poligona za igru - upravo ilustrovanom reakcijom otkrivajući lokacije vlastitih položaja, te spontano osluškujući jasne glasove svojih odlučnih namera, čije bi se do maločas razuđene latice u tom trenutku skoncentrisale, ujedinivši se u zajednički cvet interesovanja - a motivisane samo jednim jedinim ciljem: neumoljivom građevinom titanske harizmatičnosti! Ishodište njihove čežnje beše povezano sa selom dugim, zemljanim putem - oivičenim poljima žita, kukuruza, i tek ponekim bujnim, raštrkanim šumarskom, nalikujući stazi koja je vodila pravo do rastopljenog dijadema ekstaze, uobličenog u elegantnu telesnost barokne palate. Ulazeći u prostrano dvorište, nalik na savršeno uređenu botaničku baštu, deca su pogledom tražila poznatu priliku na vratima velikog dvorca. Baka Saruena bi ih uvek dočekala na ovom mestu, podarivši im uobičajenu dobrodošlicu svojim krupnim, tamnim, nasmejanim očima opervaženim dugim trepavicama. Kada bi male pridošlice kročile u njen vidokrug, lice bi joj ukrasio široki, iskreni osmeh - blistavo otkrivajući savršeno očuvane, bele zube; a tek malčice okrnjena jedinica predstavljala je onaj čuveni začin nesavršenosti u službi pojačavanja šarma. Mnogima beše neverovatna tajna mladosti ove žene, čija intriga počivaše na  ignorisanju kobi starenja, nestvarnom očuvanju devojačke svežine, gde bi realan demant iskazan u činjenici da je ove godine, kada se i odigrava naša pripovest, slavila devedeseti rođendan, poraženo ustuknuo pred slikom savršeno krepkih, očuvanih crta lica; pred neiscrpnim rudnikom čudnovatog obaveštenja koje bi svakog skeptika razuverilo i preusmerilo na veru o neistrošivosti ne samo one površne estetike iscrtane u pokrovu očuvane kože, već i u skrivenoj supstanci svetlosti čija je aura otkrivala svoje prisustvo u nesebičnom isijavanju čistote duše. Tek bi dodatak pokoje bore i dva velika seda pramena na izuzetno dugoj tamnoj kosi, otkrivali iskustvom ispisanu mudrost stečenu tokom života. Mališani su sa divljenjem stupali u njen svet, bajkovit i udoban, a za njihove male trbuhe i veoma berićetan – naime, pored svih interesantnih stvari i bića što su se mogli opaziti u kući i dvorištu, poput mnoštva pasa i jednog konja, u gostinskoj sobi bi ih sačekivalo posluženje sačinjeno od gomile đakonija. Bile su tu krofne, slatkiši kao iz raja, i ostale teško opisive poslastice čija bi deskripcija mogla momentalno kod čitalaca sklonijih hedonizmu da izazove zastrašujuću glad. Inače, baka Saruena je obožavala da se druži sa ovim malim gostima, jer kad bi se preslatki mališani pomešali sa njenim životinjskim ljubimcima - upravo takav prizor bi tvorio sliku idealnog sveta, i ponovo bi je inspirisao da postojanju podari aromu nove melodije odsvirane na svojoj klavijaturi. Prepuna utisaka i impresija, deca bi nakon dva do tri sata provedena u dvorcu, odlazila nazad u selo vraćajući se svojim svakodnevnim aktivnostima, dok bi, nakon ovako veselog sastanka, Saruena ponovo uplovila u carstvo muzike, knjiga i opčinjavajućih uspomena svog prebogatog života. Sećala se svoje srodne duše, svog čoveka koji je napustio pre desetak godina, preminuvši prirodnom smrću, a napunivši čak stotinu godina. Pošto je bio stariji od nje gotovo dvadesetak godina, njegov odlazak je nešto što se moglo očekivati, a lakoća i lepota njegovog prelaza nije je ispunjavala tugom, već nekim setnim zadovoljstvom. Uostalom, jedno drugome su obećali da će se opet sresti sa druge strane, i da će je on sačekati na tom mestu ukrašenom večnošću; a ona je opušteno plovila ka tom susretu, ispunjena lepotom svog idealnog života i ostvarenjem gotovo svih želja. Naravno, i kada ispunimo sve naše želje, uvek će se pronaći prostor u beskraju duha da posegne za još nečim, a naša Saruena je bila velika ljubiteljka mačaka; inače, savršenog zdravlja, naša baka patila je jedino od alergije na mačju dlaku, što je uzrokovalo da nikada nije mogla da si priušti ovakvog ljubimca. Njena plemenita priroda je bila posve otvorena za ljubav prema životinjama, pa bi skoro svakog izgubljenog psa koji bi se našao u blizini dvorca primala u svoje carstvo. Sakupljena družina od desetak pasa je već duže vreme sačinjavala centralnu grupu njenih ljubimaca, uživajući u punoj pažnji i ljubavi svoje vlasnice. Očekivalo bi se možda da konj koji je od rođenja bio sa Saruenom pokaže neku vrstu ljubomore, ali baš naprotiv, ovaj otmeni lepotan ne samo što nije ulagao proteste, već je, sa neskrivenom radošću, išao u kolektivne šetnje po obližnjim poljima sa svojom omiljenom prijateljicom i ostalim četvoronošcima. Pored ovakvog životinjskog blaga, mozaik savršenstva bi zasigurno upotpunila jedna bucmasta i pufnasta maca, čije bi predenje i blagi dodir jastučića mekih šapa bio melem za konačnu sliku zaokruženosti; a nadostatak takve mace Saruena je nadoknađivala gledajući fotografije i video klipove gde bi glavni akter, upravo, bilo ovakvo nestašno, krzneno biće. Razlog za neispunjenje druge želje, predstavljala je vezanost za svoj udobni dom i njegovo prepoznatljivo okruženje, pa stoga nije uspela da obiđe sva ona mesta na našoj planeti koja su joj predstavljala predmet želje. Premda, mora se priznati da je Saruena boravila na nekim destinacijama i duži vremenski period: u Keniji i Tanzaniji godinu dana, sunčala se i kupala na najlepšim plažama Maldiva, Sejšelskih ostrva i Indonezije. Nisu je zaobišle ni slasti duhovnih avantura u Indiji, Egiptu i Kambodži, kao ni egzotika Madagaskara i Australije. U ranoj mladosti je čak živela u velikim gradovima: Njujorku, Beču, Londonu, Rimu, i najduži period u Parizu. Ako su samo ovakve želje ostale neispunjene može se reći da je njen život nalikovao gotovo savršenom.  Tapiserija slobodnog, lutajućeg duha nije nužno bila istkana na putovanjima fizičke prirode, u šta su se mogli uveriti audio-sladokusci koji su uživali u umetnosti naše Saruene: melodije odsvirane na električnim klavijaturama, orguljama i sintu, ovaplotivši u svom raskošnom zamahu svu udaljenost misterioznih galaksija i svetova, još uvek nenaslikanih vizija na platnu kolektivno-nesvesnog – lepršavo su se rojile iz ovih instrumenata, stameno odzvanjajući širokim prostranstvima. Stanovnici obližnjeg seoceta su imali izuzetnu privilegiju da uživo čuju tihe odjeke porađanja ovih simfonija viših sfera, a mališani da ih iskoriste kao poziv na gozbu druženja i zabave, pa i punjenje svojih dionizijskih stomačića. Saruena je bila svesna da je svojom umetnošću ulepšala živote mnogima, u potpunosti uobličivši sav značaj sopstvene misije, te darivajući čovečanstvu poklon, trajan koliko i vreme do njegovog nestanka.

Prolazili su udobni dani brižljivo negujući Saruenu u njenoj kreativnoj rapsodiji, sve do jednog časa kada ona oseti neki sladak umor. Odlučila je da prošeta poljima i da pozdravi sunce na zalasku. Kako se nadimala sva narandžasta svetlost usnulog dana, crvenkasto-rumen sjaj je milovao zemljani put kojim je bosa koračala; u stopu su je pratili njeni ljubimci. Vrativši se iz šetnje, lagana i vedra, prišla je krevetu. Legavši na mirisnu posteljinu utonula je njenu mekotu. Polagano zatvorivši oči, znala je da se, u ovom trenutku, odvija vrhunac, i najvažniji klimaks zemaljskog života – veliki rastanak. Optimizam, ljubav i sreća su je preplavili svom snagom; ni najlepši snovi i nadanja nisu mogli dočarati blaženstvo ovog prelaska. Žive i opojne boje promicale su krajolikom čineći onosvetnovnu livadu zaručnicom nebeske vedrine, na čijem platnu se bistro oslikavao sjaj galaksije. Na rajskoj pozornici izdizala su se dva nestvarno velika stable, a između ovih gorostasa smestio se mali potok.  Pored vode, meškoljilo se jedno biće, i nakon nekoliko nekoliko nepredvidivih pokreta, vrhovima jastučića svoje šape dodirivalo je površinu vode. U trenutku kada bi došlo do dodira mekog jastučića i biste tečnosti, stvorenje bi, hitro i elegantno, brzim pokretom, povlačilo šapicu. Ugledavši Saruenu zasijale bi mu velike, čudne oči, i razmaženo bi krenulo u susret svom novom posetiocu. Oduševljenje na licu naše Saruene je govorilo da je to bila mačka, gustog krzna i gracioznih  pokreta. Prijateljski je prišla, mazeći se i predući; milujući je i grleći, Saruena je shvatila da je njena alergija potpuno nestala. Držeći ovo izuzetno biće u naručju, neminovno je ugledala sliku dragih životinja koje ostadoše na zemlji. Osvrnuvši se poslednji put na svoj dvorac, pse i konja, spazi jednu mladu devojku sličnog karaktera i izgleda kao što njen nekada  beše istovetan u tim godinama, kako radosno preuzima brigu o njenom bivšem posedu i ljubimcima. Na sreću, životinje su potpuno poverovale da je to ona, samo nekoliko decenija mlađa, pa su bile pošteđene tuge oko rastanka. Tako je naša Saruena, sa svojom novom, najdražom krznenom prijateljicom, mogla da nastavi svoje putovanje. Lebdela ili hodala, na onom, za nju sada stvarnom svetu,  kretanje beše čudesno – pa tako ispuni i ostale želje posetivši zemaljska mesta životnih sanjarenja; a, pored toga, mogla je da ode i još mnogo dalje – u sve one udaljene galaksije opevane u kompozicijama svoje muzike; svemirske daljine nekada tako nagoveštavajuće, a sada tako opipljive i stvarne. 

Leteći preko visokih vrhova planina, brda prekrivenih beskrajno gustim šumama, i kupola magičnih gradova, najzad se spustila na tle prostrane ravnice. Sve vreme je imala utisak da je nežni šapat doziva na ovo mesto. Kao što je nekada davno obećao da će je ponovo sresti, njen voljeni čovek je stajao u čarobnim poljima raširenih ruku i velikog osmeha. Potrčali su jedno drugome u zagrljaj, a ujedinjenje njihovih srca pokrenulo je čudesan događaj – natprirodna moć ljubavi izmamila je svečani udah kosmosa, slaveći dirljiva i snažna osećanja velikog susreta srodnih duša u sazvučju ponovnog spajanja. Od tada, zajedno su plivali, hodali i lebdeli prostranstvima beskrajne večnosti, sve dok nisu spoznali da su postali upravo ta večnost – nepromenjiva, beskonačna i apsolutna.

Suženje

Bez obzira na ishod ove pripovesti, moram naročito naglasiti da su sve neprijatnosti ovde zapisane bile neophodne kao zaista nužan uslov da bi se koprcanja i ograničenja glavnog lika Bimba Fidelia mogla dočarati čitaocu, i to u onom obliku kako ih je on bukvalno doživeo. Ako pokušam da proniknem u tačne podatke o izvoru ove agonije, najverovatnije ću doživeti fijasko, jer su dubine čovekove psihe, kao što već to i vi znate, zastrašujuće misteriozne, a opasnosti koje vrebaju iz htonskih dubina nepraštajuće. U skladu sa navedenom nedoumicom opasne i tajanstvene prirode, ispisan je početak katastrofalnih događaja za našeg glavnog lika. Sve je započelo u trenutku sivila - mučnog, laviranog užasa , kada je skamenjen stajao posmatrajući najgrozniji prizor što su njegove oči ikada videle: bila je to bolesna skica gde se olovna težina mutnog neba spustila na površinu nekakvog muljavog jezera, ili možda ogromne gadne bare, a ovaj spoj je činio demonsko venčanje čiji jedini svedok je, nažalost, bio Bimbo Fidelio. U situacijama kada usamljeno svedočiš nekoj tragediji, usvajaš traumu bez rasterećujućeg prisustva kolektiva, pa tako težina doživljenog označava svog aktera kao jedinu žrtvu. Tako je i ovaj prizor, nepraštajuće, otežan nepojmljivom gustoćom, izrodio priliku čija se glomazna silueta sve više nazirala u okrilju taložnog, zgađenog horizonta: beše to bolesna, ogromna riba nasukana na obali ovog sivog jezera. Hvatala je poslednje obrise života, dokazujući to usporenim landaranjem debele usne na groteskno ružnom licu, uvlačeći tako poslednje trzaje svoje umorne, bolne istorije, čiji smrad je kuljao kroz umiruće škrge. Da li zbog glasnog naprezanja da se uhvati kiseonik, ili zbog pokreta koji su promicali protočnosti, delovalo je kao da kretnji ovog prizora nedostaju frejmovi, i zato bi, seckajući zamah, opažaj vremenski produžavao komšar; dnevnu moru - lišenu mogućnosti probuđenja iz onog što bismo uobičajeno nazvali spavačevim noćnim  snom - otrgnutu od života, sada bez ikakve najave i upozorenja vaskrsnutu  iz okrilja nekog misterioznog razloga - doduše, uprkos sopstvenom tajanstvu, unekoliko svesnu da naglo zaustavi točak svakodnevnog i njegovu osobinu ustaljenog kotrljanja. Bimbo Fidelio tada oseti psihičku mučninu od koje mu listovi obe noge otežaše nervoznom slabošću, glava i telo mu klonu u nekakvu užasnu i bizarnu napetost. Odjednom je postao nestrpljiv i dekoncentrisan, a radost i opuštenost ga momentalno napustiše... Od tog trenutka slike počeše da se ređaju, a naročito ga je uznemiravalo neko odsečeno nacereno lice, poput maske zalepljeno na stražnjicu zgrčene spodobe. Umesto onomatopeje smeha, iz usta tog lica izlazile su smrdljive, guste tvorevine gnjecavog sadržaja i nesnosnog mirisa. Svaki put kada bi se ova zgrčena spodoba prejela utisaka, usta nacerenog lika bi porodila novi ogavni nakot preplavljujući uski prostor oko Bimba Fidelia. Ova izlučena stvorenja su nemoćno puzala, a kao da je njihov tvorac očekivao da će vremenom  postati formirani i orijentisani, te tako potvrditi kreativne ambicije što su u njih uložene ovim nehigijenskim činom rađanja. Za sada, nisu baš obećavali, već su samo ostavljali neke jednolične, blede tragove neprijatnog mirisa, kao jedinog dokaza njihovog kratkotrajnog postojanja... Ali vi vispreniji hermeneutici, što ne verujete u teoriju slučajnog dešavanja, nemojte pomisliti da je ovaj prizor kakva cinična metafora ljudske rase i opis kreativne igre nekakvog morbidnog, neodgovornog boga - ovo je, naime, bukvalna scena, i njen doslovan značaj, kako ga je doživeo glavni lik ove pripovesti. Kada smo već kod njega, sada već iscrpljenog i umornog, jednu od najvećih teškoća predstavljalo je odsustvo motivacije za borbu, a povrh svega i užasan kvar koji je oštetio njegov kompjuter. Ova sprava je delovala kao suštinski sastojak u čovekovom funkcionisanju, neophodna kako bi mogao da uočava i prerađuje ogroman broj podataka i sitnica, tako neizbežno važnih u svoj svojoj širini i bogatstvu ogromnog virtuelnog prostora - kao sasvim normalan produžetak bića i njegovih pipaka - a tako osnovnih u orijentisanju širom predela kojim  bi se, inače, vlasnik ovakve sprave neprestano kretao. Prepunjen memorijom, zapušio je osnovne operativne funkcije, a sistem je bio pred izvesnim padom. Precenio je snagu procesora svog kompjutera, što je uzrokovalo da se očituje nedostatak mogućnosti za obrađivanje novih stvarnosti kojima je radoznali duh konstantno stremio. Naročit problem je predstavljala činjenica da ga nije gasio često, već ga je ostavljao da neumorno drnda, pa čak i u onim situacijama lišenim neke naročite potrebe - niti bilo kakvog razloga za opravdanje izloženosti neprestanoj aktivnosti - a čije posledice bi iziskivale dodatne, a sada već možemo samouvereno dopisati, i pogubne napore za preopterećeni mehanizam. Naravno, ako bismo se obreli u arhipelazima anahrone nomenklature, ovaj pojam kompjutera bi se slobodno mogao zameniti pojmom uma. Šta se to, dođavola, desilo sa ovim operativnim sistemom sačinjenom od emocija i misli, ovim upravljačem svih funkcija organizma? Može li se povodom toga opisati osećaj koji je prostrujao duševnim tkivom našeg gospodina Fidelia... Stajavši na mestu gde se nekoć osećao sabranim i stamenim, na mestu koje je uvek ulivalo sigurnost što je pouzdano crpimo iz utočišta poznatosti, odjednom, namesto toga, dezorijentisanost i nesigurnost umarširaše u potrešene neurone, šaljući im razoran šapat teskobe, i grmljavinu sablasne tišine iščekivanja nazirućeg kolapsa. Onom ekspeditivnošću i konkretnošću, kojom samo slom može da nastupi razarajući sistem, odaslati su vesnici lične apokalipse u vidu najstrašnije strepnje i užasa. Neobjašnjivi strahovi počeše da ga more - to više i nisu strahovi, već mučnina čija neumitnost povišeno nadire sa ošamućenošću, osećanjem da se svest postepeno pomračuje; da i ono što nekada beše neutralno ili možda lepo, sada izaziva mučan udarac praćen talasom slabosti, potresajući iznurene, prenadražene nerve gustom mrenom potištenosti i gubitkom identiteta - utapanje u praznim slikama onoga što je do tada smatrao i osećao kao vlastiti život! Mislio je da za sve vreme svoga postojanja nema goreg od agonije oštre borbe za spas lucidnosti, ali nije mogao ni pretpostaviti da košmar može prodreti u budno stanje i poništiti sav dojučerašnji smisao, obrisati predstavu sećanja, i uzeti svu volju suštinskih određenja. Tada je poželeo da, samo na trenutak, odahne, pa makar to bilo i u nekom od sledećih postojanja, jer ovde i sada je, zaista, prepunio svoj kompjuter utiscima i podacima: provocirajući ga, izazivajući, testirajući, pa i preterano stimulišući; ali, dođavola, ne nešto više od ostalih vlasnika ovih sprava - čiji kompjuteri nisu ni izbliza ovako postradali…

Iznebuha progonjen opsesivnim mislima da je potrošio sve nervne i vitalne zalihe namenjene za jedan život, Bimbo Fidelio je potražio lek za svoj konstantni nemir na starom mestu, gde je pre često boravio - u prirodi, i njenom, do tada, uvek sigurnom zagrljaju. Predah? Miiir.. Il sva svežina vazdušnih tuševa. Poklon? Izvesnost: slična poput dejstva cvrkuta sumraka; dejstva ravnomerne jednoličnosti avgustovskog mucanja cvrčaka. Međutim, priroda, čak i ona pripitomljena, čak i ona unutar mekog topota bele buke, nije suptilna kako to često njeni ljubitelji nekritički ističu; jer u zavisnosti od stepena poremećaja i njegovog intenziteta, akter ovako nezgodne, i za postojanje krajnje pogubne situacije bi daleke i skrivene odjeke svoga stanja pronašao u otvorenom pejzažu, čija tišina i mir bi silovito pružale  neprijatnu reakciju, oličenu u refleksiji bez previše takta - poput ogledala koje bi ti pojačano, i bez okolišanja, saopštavalo grubu istinu. A nekada, nedavno, to je bilo sigurno utočište i poligon za beskrajne šetnje: puneći psihičke rezervoare, čisteći prostore bića od doživljajnih otpadaka, a prazneći nagomilane napetosti, telo bi bešumno tonulo u sanjivi umor… Tremor: vibrirajuć kao moćno ime kakve mitologije, drhteći stih odlučnog pesnika; pre svega - prijatan! A sada su zemlja, drveće i trava predstavljali pregrube i nepažljive iscelitelje, čija pomoć je više nalikovala novom razdraživanju već ionako nagrižnih nerava. Onaj stari osećaj blago ekstatičnog milovanja, nakon duge šetnje po poljima, livadama i šumama, sada se pretvorio u neki ribajući, našmirglovani uzdah potrešenih organa. Novostvoreni prkos zdravoj logici prošpartao je saznanjem, otkrivši ostatku svesti neobičnost tek porođenog fenomena, da bi blago olakšanje usledilo kada bi se vratio u vrevu i gužvu gustog urbanog okruženja: buka saobraćaja, mnoštvo nesavršenih humanih energija - njihovo komešanje na nekom srednjem stepenu zabrinutosti i patnje - značilo je čak i da takvo koprcanje vibracija bude ublažavajući impuls u odnosu na onaj užas refleksije sopstvenog stanja dobijenog iz okrilja prirode; i to upravo onog, što je zbog nedostatka humanih strujanja, pojačavalo iracionalni užas. Ne treba smetnuti sa uma da je zbog toga i ovakvo gradsko, haotično okruženje, slabije sugerisalo njegov trenutni problem, no što ga je boravak u prirodi istretirao u punokrvnoj snazi i intenzitetu, preuveličavajući ga preko granice izdrživog. Udisanje svežeg vazduha u šumi je pojačavalo cirkulaciju, što je dovodilo do burnih reakcija, gotovo to takve psihičke mučnine i pomračenja vida, kao zasigurnog signala da će, usled ovakve preosetljivosti, svaki lek biti prejak i opasan. Vrativši se u grad, shvatio je da ga udisanje smoga  manje ugrožava, jer je trenutno više u skladu sa njegovim kvarom. Buka saobraćaja je ublažavala poguban uticaj njegovih misli, dok ih je tišina otvorenih polja začudno pojačavala. Dakle, boraviti u svom nekadašnjem raju je bilo nemoguće, ne samo zbog nabrojanih razloga ponornog trenutka, već i zbog simptoma ogađenja uspomena na vrhunske doživljaje i ejdetske prizore što ih je njegov romantičarski senzibilitet iskovao u lepoti prirode, nepogrešivo loveći taktove nekakve, iskustvu ponuđene, seoske idile. Međutim, iako je podnošenje bilo lakše, mora se priznati da je i u naseljenim sredinama bilo takođe nepodnošljivo; naime, pošto njegov vid nije mogao da podnese veštačka svetla, brze i nagle pokrete, mnoštvo podataka koje bi trebalo procesuirati, - svaka nova slika ili pokret dinamične manifestacije stvarnosti zahtevali su zastrašujući napor adaptacije. Zamislite da vam je život razbijen na deliće, a svaki vaš čin zaseban univerzum, gde se iziskuje veliki napor kako bi prelazak iz jedne činidbe u drugu bio moguć. Ovo je totalno suprotno od ideala duhovnih lica ovaploćenih u stanju jedinstva, koji podrazumeva plovidbu po beskrajnom okeanu svesti, no i mogućnost blaženstva ovako definisane sveobuhvatnosti. Za razliku od ovog savršenstva, situiranje Bimba Fidelia je završavalo na radikalizovanju vremenske linije, gde je čak olakšavajuća okolnost bilo neprestano osećanje gađenja od prošlosti i strepnje od budućih događaja, dok su one još neistražene varijacije pakla, čiji derivati izviru iz preteće, nepoznate zemlje nesvesnog dela bića, upravo predstavljali neimenovane teškoće odevene u ruho nepodnošljivih unutrašnjih okrutnosti - ispisujući tako svojom okamenjenom prirodom tamni epitaf na pročelju dveri sudbine. Imao je utisak da svaki delić ovako razbijene, potencijalne celovitosti označava sebe kao zasebnu dimenziju, sa gustim zidinama između, i bolnim pravilima još uvek nenapisanih zakonitosti; a da bi se delovalo, ili pak, najprostije- mislilo, bilo je potrebno iskoračiti iz jednog univerzuma u drugi, i to upravo ovako rascepkane  stvarnosti. Sve te deliće sebe je trebalo povezati sa trenutnim i prošlim događajima života, sa svim ljudima i poznanstvima koji su ikada prošpartali koridorima prošlog i sadašnjeg vremena, sasvim jedne lične istorije - sada, momentalno ovog trena - preopterećene preko granica svoje nosivosti. Upravo je bilo najteže prolaziti kroz te barijere, jer je njihova gustoća predstavljala balast onoga što se ne može izraziti vrištanjem, vapajima, plakanjem, besom ili bilo kakvim afektom nekontrolisanog ludila; ovo je više predstavljalo neprestane inicijacije u neimenovana prokletstva, čije pulsacije perfidno obzdržavaju poslednje otkucaje lucidnosti, kao jedinog arbitra koji bi mogao da ih definiše, registrujući ih u svojim mučnim hronikama; pa stoga, ova neizdrživa eterična masa, poput kakvog sujetnog entiteta, nije želela da potpuno uništi svoju žrtvu, jer bi tako mogla oduzeti sebi identitet lične entropije, te time anulirati vlastiti značaj. Čak i kada bi svest uspela da prekrca posadu postojanja kroz zasunjene nanose magme, mukotrpno se obrevši u sledećem vremenskom podeoku, ostao bi u organizmu, najčešće u traumatizovanim organima, deo te eterične smese, katkad fluidne, katkad očvrsle poput okamenjenog komada u toj fluidnosti.

Vreme je proticalo, a muke su se umnožavale, izobilno uključujući uvek prisutan strah od mogućnosti neograničenog pogoršanja. Glava prepuna neke podmukle maglovitosti je zamućivala svest do te mere da je bilo potrebno učiniti neku šok terapiju kako bi se smanjio intenzitet nepodnošljivosti. Ono što je Bimbu Fideliu značilo kao saznanje jeste da težak i izvestan fizički bol dobijaju celokupno biće na sveobuhvatnom fokusu svih njegovih potencijala, te da bi ovako ekstremnom merom mogao da povrati deo oštrine svoje čulnosti i bistre prisutnosti. Prepustivši se iskrenoj i direktnoj seansi već toliko odsutnog venčanja sa uzemljenjem, makar to bilo na ovako grub način - formalno posmatrano - uznemirujući u smislu tekovina prethodnih obeležja, tematizovanih u najslavnijoj od svih elegija destrukcije, te najjasniji čovekovom razumu, izdvojio se iz moreuza jedan jednostavan, a u ovom očajničkom trenutku uznemirenja svesti možda i jedini metod kao rešenje za mučenika visokog stepena. Vodeći se oruđevnošću fizičke bolesti silom bi jeo pokvarenu hranu i pio bare prepune bakterija kako bi od sopstvenog želuca i bubrega samonikao autoproždiruću zver sposobnu samo za proizvodnju aveti organske, fizički definisane patnje. Za razliku od podmuklosti ironije duševne patnje, predvidivost fizičkog bola je ukazivao na činjenicu da se on rukovodi poštenijim pravilima igre: bio je izričito konkretan i jasan, potpuno iskren u prozaičnoj ideji da uništi svoju žrtvu. Bimbo Fidelio je morao da pazi kako ga njegov metod ne bi potpuno uništio, dozirajući njegovu upotrebu do granice podnošljivog trovanja, uz mogućnost izbacivanja stranih tela iz organizma. Ovako zastrašujuće skretanje pažnje od nervnih tegoba iskoristio je da mobiliše preostale snage, te  da krene u traženje jedinog mogućeg rešenja za ovu situaciju. Sve osvrćući se oko sebe, bezmalo lišen svih obzira i oklevanja, naum je vodio oči, sada usled straha zabravljene vratare suza - a one su u delirijumu učinile to i sa ostatkom tela noseći ga u potragu za jasno definisanim objektima; objektima koji u situaciji poput ove nisu mogli dugo izmicati njihovom drhtećem vidokrugu. Ubrzo, na horizontu, ukazaše se čvrste, teške nakupine pravilnog, kockastog oblika. Za Bimba Fidelia nije bilo izbora, svom silom suočio se sa tim gigantskim materijama. Dakle, podizao je velike kamene blokove i slagao ih je jedne na druge, praveći velike zidine oko sebe. Prostor je, da bi bio delotvoran, morao biti sužen na nekih pet kvadratnih metara, sa zidovima dovoljno visokim da suzbiju bilo kakav horizont, i tako izoluju čula od svih spoljašnjih nadražaja. Zidovi su bili visoki oko tri metra, a obimom neprobojnih barijera su okruživali svog nesrećnog tvorca. Bez ikakvih otvora i prozora u horizontalnom smislu, ova potpuna izolacija je ipak imala svoj mali otvor, jer nije postojao plafon. Umesto plafona taj komadić vertikale je krasio pogled na zvezdano nebo - toliko mali, koliko su optimizam i nada dozvoljavali u ovom trenutku. Ovaj novi dom je izgledao kao neki kameni bunar, samo, ne ukopan u zemlju, već izdignut prema nebu. Zarobivši sam sebe u ovakvom zatvoru, Bimbo Fidelio je bio na početku jednog novog života suženja i očaja. Sklupčan, zureći u ništavilo sivih zidova, ovaj zatočenik je proživljavao svako odsustvo izbora, bez ikakve šanse da pomisli na bilo šta što nije uključivalo prokletstvo okrutne neizvesnosti. Nije mogao da, kao nekad u najsvečanijim treptajima uvek utešnih sanjarenja, udobno pomisli na spasonosna iskliznuća na neko divno mesto, ublaženo pulsacijama spokoja, koje neumitno odbijaju besmislen  čin smrti, vulgaran koliko i grubost prethodnog organskog bivanja. Tamo bi slobodno, tajnovitim postupkom učinio da posve iščili, baštineći poslednje udahe svoje nesreće; rasprsnute do te mere iščeznuća - filigranskim potezom  utabavši himeru samo njemu vidljivog puta koji bi mu zaista omogućio da se iskrade u neki drugi svet. Nekada, olakšan okrepljujućim utehama ovakve prirode i karaktera, mogao je odahnuti makar na momenat, tada ni ne sluteći da će ova delimično osvetljena klica zabrinutosti, nekada lako otklonjena begom u maštu, nakon nekog vremena nabujati do stepena himnično ustoličenog straha od svakog prošlog i budućeg trenutka, datog upravo sa ove tačke zastrašujuće sadašnjosti.

Prvih dana u svom novom ambijentu primetio je da njegovo ime Bimbo počinje da ga napušta, ili ga je on počeo odbacivati. Doduše, oduvek su njegova imena Bimbo i Fidelio bili u neskladu i suprotnosti. Od kako je u svojoj novoj patnji prešao neke granice, nije bilo održivo da ime Bimbo ostane njegovo, jer su mlazevi novostvorene osetljivosti i dubine bili u potpunoj nekorespodenciji sa ovakvim imenom. Naime, Bimbo je označavao nekoga ko je površne i nezabrinute retorike, osobu banalne lukavosti borca za dominaciju, gde je nametljivost, u navodnoj dobrobiti za drugog - mimikrija agresije; a udvaranje drugome način da se postepeno ispita teren za mogućnost preuzimanja u ime tiranije… Ali, svakako, ovo je bio i imenitelj trenutnog stepena evolucije, pa bi prekoračenje ovog imena zasigurno predstavljalo veliki rizik, izlazak iz zacrtanih okvira, a svi oni što kolektivno dele i nose ovo ime bi taj iskorak pojedinca automatski proglasili za zastranjenje. Uostalom, Bimbo je mogao označavati i ogrubelog srednje-strujaškog mediokriteta koji bi svojom vulgarnom neposrednošću, zloupotrebom jezgrovitosti i direktnosti, olako i nepromišljeno banalizovao tananost neke suptilne osobine i osudio je kao nedozvoljenu slabost. Podrazumeva se da bi takvi impulsi dolazili iz okrilja suštinskog nemogućja transformacije i  okoštalosti, čija kalkulantska priroda potiče iz preuzete tradicije opštemestašluka i predvidljive neorginalnosti. Podstičući osobine rulje u sopstvenom biću, ovakvi bahatoidi bi sirovo, i sa gordošću, prezreli svako ''apstraktno'' ponašanje i meškoljenje buntovničkog zanosa, te plemićko prenemaganje, koje uvodi u jedan uzvišen stil.  A onaj drugi deo, koji smo nazvali Fidelio, se uvek pitao, prezirući ovaj Bimbo fenomen, kako li je, uopšte, moguće biti tako prozaično prilagođen? Ne biti niti jedne milisekunde zatečen, ili možda zapitan, zbog bačenosti u ovako nekakav svet; biti tako identifikovan, u svoj svojoj nenamernoj zloupotrebi jednostavnosti, a ne prokleto otuđen u poretku sasvim materijalnih i opipljivih stvari; onaj iz čijih usnih duplji kuljaju mlazevi konkretnosti koja svoju egzistenciju zasniva na sasvim praktičnoj funkciji… Upravo iz nabrojanih razloga, nastavak života je bilo moguć samo pod imenom Fidelio. Takođe, i ovo ime je nosilo sa sobom svoje mnogobrojne nesavršenosti, u prvom redu svilenu mekoću i sujetnu ranjivost, ali su pretenzije ka višim stvarnostima kao sastojak ovog naziva bile jedina mogućnost za pronalaženje leka i rešenja. Paradoksalno, sada je prestrašeni i zabrinuti Fidelio po prvi put zažalio što u svojoj prošlosti nije u većoj meri bio orjentisan na ime Bimbo, misleći da bi ga u nekom jednostavnijem i običnijem provedenom životu ovakve nedaće zaobišle, jer svet Bimba je bio oličenje svega onog nesavršenog i prozaično turobnog - sa svim onim malim radostima i razočarenjima. Beše to nimalo idealan prostor, lociran na frekvenciji srednje struje, gde ti sitne muke lagano istanjuju nerve, a čula donose čvrste iluzije jednog, ipak, sigurnog i izvesnog sveta, čija su pravila prećutno dogovorena konsenzusom ljudskih energija celokupnog čovečanstva… A uprkos dosadi i ograničenju on je ulivao stabilnost i sigurnost usled svoje linearnosti, te jednostavnih zakona čija su pravila sačinjavala proračunato carstvo poznatog. Fragilnom, pomućene, uznemirene svesti, Fideliu nije preostalo ništa drugo no da proklinje sebe zbog nezahvalnosti i preterane buntovnosti koju je upućivao ovom, doduše, nepravednom, ali ipak utvrđenom i poznatom svetu. Dok ga je gutao mrak nepoznatog, znao je da je taj svet za njega nestao, i da je suviše kasno za povratak u njegovo prozaično okrilje.

Kako su dani predavali štafetu jedni drugima - gomilajući beskonačnost, ubeđujući je da napokon digne ruke od privida svoje odsutnosti - čovek beše postavljen pred avetinjski izazov neumoljive izvesnosti optike streljačkog voda zacrtane mu sudbine. Postoji li delić šanse da tama makar na momenat suspenduje umnožavanje kobi, kako bi se iskoristila i najmanja pukotina u njenoj neprozirnosti da osvetli te do tada nepoznate crte milosrđa,  praveći usku špijunku ka nedohvatnom nebu, a sve ostale proverene ćudi i karakteristike poznate joj prirode ostavi u senci?

Jedinu šansu za postepeni oporavak video je u ospoljašenju svog unutrašnjeg suženja, u krutoj i čvrstoj zaštiti koju je podigao oko sebe. Ti veliki kameni komadi, od čega je bila sagrađena njegova kula patnje, su usaglašeno i stameno sačinjavali opisivu, potpunu postojanost i krutost, čvrsto zarobljavajući sopstvenim oivičenjem neuhvatljive oscilacije gromoglasne simfonije labilnosti i mekoće u ovom kontradiktornom kolopletu opasnih krajnosti. Time je uobličena  vaseljena čiji je način ispoljavanja bio neodrživo bolan, a zakonitosti van svake mere iscrpljujuće - u njihove skute se slupčao Fidelio, čekajući možda neko čudo da se dogodi, nešto neverovatno što bi obrisalo ovu traumu i sprečilo najgori ishod. Kao što je to već pribeleženo nekoliko redova iznad, dani su prolazili kao večnost u ovom samonametnutom kavezu, a poslednji atomi snage i lucidnosti su jenjavali. Akter ove priče je, uprkos svemu, uvek bio protivnik ideje da si oduzme život, jer je smatrao da je to iniciranje još gore patnje koja ga je čekala sa druge strane. Nije baš bio siguran da je ta pretpostavka tačna, ali je uvek prolongirao takvu pomisao u nadi da će se ovde i sada nešto drastično, a možda i postepeno, promeniti na bolje. Neprestano trpeći, uz stalnu borbu sa svojim unutrašnjim neprijateljem, jedne noći, kroz otvor koji je bacao pogled na zvezdano nebo, ugledao je prozračnu priliku koja ga je zapljusnula nekom sveprožimajućom lekovitošću i lepotom. Možda bismo u ovom trenutku pripovesti trebali zastati, i u maniru pojačane tenzije pripremiti teren za natprirodni horizont mišljenja, ali čini se da realnost odbija fiktivnu pirotehniku kada su ovakve pojave u pitanju. Često se dimenzije stope na tako skladan način poništavajući sve podele, omogućivši verovanju da prodre u svet činjenica sa tolikim ubeđenjem koje bi poništilo bilo kakvu razliku među njima. Ipak, pored svega, uzdrmani razum našeg nemirnika zakratko je ustreptao. U prvi mah je pomislio da je najzad gotov, da mu ludilo šalje neobične halucinacije. Međutim, ovo biće je bilo stvarno… A kao da je umesto čvrstog tela bilo sačinjeno od svetlucavog etra. U početku se samo pojavljivalo ne govoreći ništa, zadržavajući se tek nekoliko trenutaka, da bi vremenom takvi periodi bili sve češći i duži. Iako neobično, ovo biće nije izazivalo strah kod Fidelia, već blago smirenje; umesto reči i gestikulacija isijavalo je nekakvu isceljujuću energiju. Njegova blaga i topla prilika pojavljivala se sada gotovo svakodnevno; i to uvek na istom obodu vrha kule, sedeći na uskoj zidini nasuprot Fidelia koji je uzdignutog pogleda zapanjeno posmatrao. Ova anđeoska prilika mu je donosila predah od neprestanih muka, ali bi mu se stanje znalo kratkotrajno pogoršati nakon iščeznuća ovog blagotvora- plakanje, povraćanje, znojenje i razne neprijatne reakcije bi ponekad bile burne, no svakim prestankom ovih tegoba njegovo stanje bi za nijansu bilo lakše. Ubrzo je došlo do toga da je čak počeo malo da jede i spava što mu je već duži period bilo nezamislivo. Takođe, prve informacije su počele pristizati od ovog čudesnog bića, pa je tako nekom volšebnom telepatijom saznao da on zove Fluksus Inuendo. Nakon nekoliko telepatskih informacija, Fluksus Inuendo je počeo da mu se obraća i rečima. Uvek je to bilo u množini, što je začudilo Fidelia, no ubrzo je dobio odgovor na svoju upitanost zašto je to bilo tako. Jedne noći je otkrio da ima posetioce podjednako misteriozne kao što je to bio tajanstveni iscelitelj; ali za razliku od Fluksusa Inuenda, koji je delovao kao neko više metafizičko biće, njegovi novi posetioci su bili opasnijeg, dekadentnijeg izgleda - poput elegantnih, tužnih demona, veoma naočite spoljašnjosti. Nije mu baš bilo jasno njihovo poreklo, no posve ih je intuitivno osećao, kao oživljene projekcije svojih udaljenih osećanja. Ovi otmeni duhovi su dolazili sa pritajnošću noćnih legija, i u tim kasnim časovima, što ih gotovo sva bića ispunjavaju snom, ispovedali su svoju elegiju bujnih emocija, što je kod Fidelia, neretko, izazivalo divljenje i empatiju. Jedno od njih dvoje je bila prelepa tamnooka devojka produhovljenog izgleda, i izuzetno duge crne kose koja joj je uokvirivala ovalno lice. Drugi posetilac je bio mršav: oštrih, aristokratskih crta lica, mračnih očiju opcrtanih crnim krejonom i naslikanom  tamnom suzom ispod levog oka. Ponekad bi dolazili zajedno, ali su se češće  pojavljivali pojedinačno. Fidelio ih je nazvao jednostavno - ONA i ON. Ona se pojavljivala nenadano, usred sna - budila je svojom nežnošću Fidelia tako što bi uvek osetio blago podrhtavanje i prijatnost iz predela srca. Ponekad bi čak pomislio da Ona prebiva u njegovom grudnom košu, a da se nečujno iskrada iz ovog prebivališta duše u toku njegovog, inače, uvek kratkotrajnog i isprekidanog sna. Iako ga je milovala svojim prisustvom, upućujući mu sladak i prijatan šapat, sadržaj njenih reči je bio ispunjen protestom i nekakvim nezadovoljstvom proisteklim iz nedostatka ljubavi i razumevanja. Imao je utisak da se Ona, istovremeno, obraća i njemu - samom Fidelu, a i Njemu - njenom melanholičnom saputniku i sadrugu po patnji. U ovom delu pokušaću da prenesem Njene reči, kako biste imali bolji uvid u suštinu kolebanja i preokupacija koje su je morile, pretvorivši je u sablast, uočljivu samo najsuptilnijim osluškivačima vlastitog srca…   - “ Utamničena sam u vrtlogu kontrole. Da li mi je bilo potrebno više prekršaja da bi potvrdila svoju odanost? Da bi jače živela unutar tela tražeći više svetlosti i topline, bogatstva dodira sa drugim dušama. Zabranjene strasti i drame koje su tebi toliko apsurdne i suvišne.. usled svega toliko nedostupne. Želim da te izdam u spletu okolnosti, u incidentu, da bih se kajala, još više volela.. žalila nad učinjenim, nepovratno - kako samo punoća iskustva ume. Čak i kada ravnodušno saopštim sama sebi da sam te otpustila, opet ću zahtevati lojalnost i neću tolerisati izdaju.. jer moji zahtevi podstiču sva tvoja naprezanja, razgorevaju posledice teškog trpljenja, odagnavaju silovite mirijade svakog otpora. A neprestano zahtevam od tebe da mi pružiš i strogost iskonske surovosti - učinivši me robinjom tvoje moći i dominacije, i da me istovremeno nežnošću vazdigneš na tron obožavanja i ljubavi svom širinom darežljivosti. Ti tačno moraš uloviti svaki moj zahtev u samom nastanku, ne dozvolivši da te ja preduhitrim svojim glasnim nezadovoljstvom. I pored svega, ti uvek moraš znati da te ja volim bezuslovno, jer sam duboko zakovrdžana u plamenim uvojcima tvoje duše.”  

Fidelio često nije mogao ni da pošteno odahne, a već bi bio zapljusnut talasom težine na kome je najbitniji surfer bio ON - apologeta romantizma oboružan izuzetnom ubedljivošću i stilom potpuno sazdanim od osnovnih sastojaka lične istorije. Ovako samopouzdan, ranjivošću je gradio unutrašnju kulu sentimenta, ornamentiranu svim ukrasima proživljenih impresija - lične, samo njemu pripadajuće tradicije. Njegova definicija napretka je bila utapanje u opojnim eskapadama povratka, predstavljajući mistiku regresije kao jedino bogatstvo, u čijem uživanju je moguće opstati samo kroz istančan dijapazon najdelikatnijeg tkanja oživljenih uspomena. Nagrada za ovakve prestupe bila je privilegija odlaska u transtelesne psihosfere najintimnijeg univerzuma, mistifikovanog do te mere neobjašnjive neudobnosti gošćenja unutrašnjim svetkovinama proživljenih iskustava. Ova neudobnost osećanja je, paradoksalno, dodirivala obode ekstaze - što je dušu stavljalo u pat poziciju neizvesnosti oko pitanja podrazumevajuće logike da li mu je dobro ili loše. Ovaj noćni posetilac nikada nije insistirao na vulgarnom intenzitetu, već na tihom uvlačenju, uvodeći biće u beskrajnu poeziju nepraktičnog, umetničkog zanosa. Kazna druženja sa njim je bila nepraštajući odnos prema savremenom i modernom, prema praktičnoj lakoći postojanja - što svakako, ovakav aristokrata složenosti nije tolerisao, pa bi sa gnušanjem odbacivao sve one tekovine koje nisu istkane na težini individualne egzaltacije. Previše provedenog vremena sa njim je, ipak, bilo pogubno, jer je ta vrsta preslatke, zabranjeno-poročne dekadencije označavala dolazak lagane plime depresije, a gruba slika čitave ove pojave, kada bismo joj oduzeli romantiku, bila bi ogoljena do nepraktičnog gomilanja otpada na velikoj deponiji. Ali kako pronaći ravnotežu i harmoniju unutar ovako suprotstavljenih snaga  savremenog trenutka i istorije čije kucanje na vrata budućnosti je ometao ovaj, bogatstvom utiska obdaren, mističnim regresijama zaodenut plemić. Zapanjen tugom i očuvanošću njegove sete, Fidelio je punim čulima dočekivao njegov elegantan, blago promukao šapat. Rečenice ispletene u maniru tananih ispovesti su zvučale ovako: “ Predstavljam glas onih koji više nemaju gde da odlože osećanja, nemaju mesta u sebi, pa ja preuzimam njihov teret. Kada pređu  granicu bivaju preplavljeni impresijama jasnoće i izvesnosti, anulirajući dotadašnje sumnje u varljivost proživljenog. Cena za to je svesnost moga prisustva; buđenje poetskog potencijala što ionako počiva duboko u njihovim samoskrivenim, tajnim odajama - razbuktavanje inspiracije, ali i razorne karmičke težine davno usnulih predaka čije strepnje, snovi i zadovoljstva plutaju astralnim prostranstvima kolektivne psihe. Prokletstvo druženja sa mnom je jeziva usamljenost; usamljenost onih koji su zatočeni samoćom na vrhu ledenih planina, očajnih vojnika ranjivosti koji hode uvek istim dolinama, plašeći se nepoznatog - do te mere suženih da ponavljanjem teraju svaki nagoveštaj novog iskustva… Sva bogatstva su izražena samo u sećanjima, u pohlepnom gomilanju uspomena - tog predivnog blaga koje završava uvek istom mučninom. Ne zna se kakvi prekršaji otvaraju više dveri naslada i časti; ekstatična bol u srcu diktira kosmička nadahnuća - do tada uvrežena u paučini nataloženih stihova - najzad uhvaćena u vlastitoj prepoznatosti i jasnoći: uporišta blistave misli, oaze oštre vidljivosti, čije očitavanje beše izvesno i onima najslabašnijih prepuštenosti. Sumorne ulice psihe svedoče o tankoj liniji melanholije i depresije: nalikuju nedelji i njenim sumornim stanovnicima, deci što se gube u prijatnim i toplim talasima fena dok sveže oprane, posledično presuve kose teskobno čekaju jutro sutrašnjeg početka školskog dana; ili pak starijim ljudima čije usamljeno, sporo kretanje donosi šum brige u mrtvačkoj tišini; psima čiji potmuli laveži odjekuju daljinom, slaveći zgusnuto dejstvo prošlosti ophrvano melodijama van vidljivog kadra - gurajući duh u  prostranstva oživljenih uspomena. Svi moji sledbenici hode dnom ovog osušenog mora, slušajući daleke odjeke pesama njegovih nekadašnjih stanovnika - ogromnih amfibija mističnog porekla; još uvek videći maglovite obrise nebeskih dirižabala u nejasnoći svojih dečijih snova..”  Slušajući reči ovog melanholičnog mentalno-emocionalnog kolekcionara, i uporedo sa tim tirade njegove nesrećne saputnice, Fidelio je uvideo da je između njene i njegove patnje postojala praznina. Boraviti u toj praznini bilo je zastrašujuće neprijatno. Svi oni neimenovani i neoznačeni  strahovi, čije ste opise već pročitali, najverovatnije su poticali iz tog šupljeg prostora - čudne i nasilne odvojenosti, čistine koja se nepozvano ugnezdila između dva potpuno različita bola, čineći zagonetku za onoga ko poseduje i Nju i Njega u sebi. Nekada, oni su bili spojeni, a njihove patnje ujedinjene u neizdrživoj jasnoći, pa da ne bi došlo do krajnjeg, no podrazumevajućeg i konkretnog kolapsa, morali su biti nasilno otcepljeni i odgurnuti jedno od drugog. Da li je Fluksus Inuendo mogao, makar u početku, popuniti ovaj prostor nekom emotivnom opipljivošću i tako umanjiti visok stepen neprijatnosti za gospodina Fidelia?

 Fidelio je znao da je podrazumevajuća žrtva za sticanje iskustva gubljenje nevinosti, ali zar moraju sve proživljene traume, pa i sile nepoznatog porekla, tako nepravedno plesti svoju mrežu oko duše… A samo se postavljalo pitanje vremena kada ćemo izgubiti kontrolu. Ali sa druge strane, nije ga napuštalo ni saznanje da je važno shvatiti kako takav poraz može biti mogućnost produbljenja, izrodivši se u numinozan kontakt sa uzvišenim bićem kao što je to bio Fluksus Inuendo. Mistična Inuendova zboridba   održavala je Fidelia u životu, nesebično mu pomažući u nastojanju da ga poslednji treptaji smisla okrepljuju u težini sopstvene agonije, a izgovorena je bila u nizu mudrih filozofskih ukazanja koje je možda i teško uhvatiti u nekom doslovnom smislu,  predstavljajući srž svoje retorike otprilike onako kako bismo mogli pretpostaviti kontakt kroz kanal samog primaoca informacija kao što je to u ovom slučaju bio naš glavni lik. Suštinu obraćanja Fluksusa Inuenda bismo mogli objediniti u jedan monolog koji je predstavljen u sledećim redovima – “ Zar je moguće da refleksija vaših iluzija donosi uzvišeniji vid istine nego predmeti od kojih ona potiče. Tada hvatate u sebi svu onu opipljivost  odustajanja večnosti od njene dotadašanje prividne daljine, dozvoljavajući rođenje novog bića koje treba da obogati svet, i nanovo ga oživi radošću impresije. Dolazak je to na scenu poeta i poetesa čiji će izlivi vratiti izgubljeno bogatstvo prozi života; vratiti se sakralnom hodočašću pisane reči, kiteći je pridevima do krajnjeg pojačanja impresije čije prezupčenje bi je na koncu i iscrpelo do sopstvenog nestanka. Rođeno, a ne stvoreno, ovo novo biće uvlači se grmljavinom svoje nečujnosti u šapate prvobitnih krivica, rasterećujući onaj vid zla koji počiniste sebi kako biste suzbili svaku mogućnost širenja ove zaraze na druge. Stvarnost ima tu osobinu da odbacuje misli kako bi vreme nestalo, a sa njim i opsena o lažnom bogu čija gozba bi značila vašu ograničenost, toliko suženu, da bi delovanje u skladu sa njom postepeno značilo izjednačavanje sa slobodnom voljom, koja bi u početku mogla izgledati kao sušta suprotnost ovakvom obliku prokletstva. Pa tako je moguće da se iz straha i patnje, krajnje neslobode, onutar onih zidova što nepraštajuće zamagljuju horizonte, razvije novi pogled ka nebu - pogled ponovo pronađenog beskraja; i dopuštajući bolu da u svom jenjavanju preuzme masku zla - dok ovo rastući do samog klimaksa, u sopstvenoj tački preloma, hrli u zagrljaj nedužnosti - hrabrosti odbacivanja celokupnog sveta i njegovog odraza u ogledalu tvorevine; jer stvarnost nanovo nalaže odbijanje nadoknade za svaku nesreću koja može da priušti prihvatanje sve robusnosti zla i bola koje ono nanosi. Prihvatanje bez prijanjanja beše velika mudrost novostvorenog bića, znajući da je značaj te ideje proistekao iz njegove lažne podvojenosti. Da li je moguće da sav taj nepodnošljivi karakter težine ukida želju za lekom, već svoj izlaz traži u izjednačavanju sebe i svojih osobina sa ciljem postojanja? Kod složenosti su arabeske životnih strujanja iscrtane na okeanskim dubinama i podrazumevaju proboj kroz guste arhipelage natprirodne geografije, a tek nakon natčovečanskog napora trpljenja, ta do tada nepoznata zemlja postaje osvojena legijama spontanog vida bivanja - jasnog i čistog karaktera poput najelementarnijeg disanja. No, ta lakoća može biti opasna, jer uvodi u zaborav, demobilišući skoncentrisane snage duha nastale usred pretnji upućenih biću. Zato je potrebna transcendencija da bi raspršila sve sumnje u natčulnost porođaja vere, te neprestano svedočenje dubokih ožiljaka sve dok se ne postigne potpuna epifanija ponovo otkrivene večnosti. To što je na uobičajenom nivou odvijanja stvari intenzitet suprotnosti trenutno utrnuo ne znači da ga nema, već je sakriven u opseni lažnog venčanja protivurečnosti. Samo ga veliki pad u muku može oštro razdvojiti, a izdignuće koje proizilazi iz patnje ponovo ujediniti, no na jednom višem, transcendentalnom nivou. Žrtva koja se podnosi u ovom procesu je opredeljenje, a krajnost je odricanje od oba pola suprotnosti, ali sada pod bistrom jasnoćom saznanja da ovih polova nikada nije ni bilo. Opiranje ka određivanju i snaga otpora prema merenju i proceni, detektuje količinu trenutne slabosti koju nosite u sebi, te izvesnu nemogućnost odupiranja takvom izboru. Stepen vašeg iskušenja se otkriva zabranama  koje ste sebi postavili, zidovima koje ste podigli - poštujući svu moć rizika i širine što trenutno ograničenje ne toleriše. Ako biste sve svoje ljubavi i interesovanja formirali prema divljenjima i strahovima, onda bi u momentima ontološke krize biće bilo nagnano na redukciju sopstvene slobode. Porekla vaših ljubavi su ponekad krajnje sumnjiva, a fascinacije koje gajite možda baš potiču iz nedostataka ili inferiornosti, pa se verovatno unutar takve redukcije naziru konture puta gde se, paradoksalno, rađaju mogućnosti za nepojmljivu širinu. Naivno je misliti da možete postojati onako kako hoćete, jer vas uslovljenost kažnjava čak i zbog odluka koje ste preduzeli u skladu sa voljom o dobroti i moralu; intelektualnim i estetskim radostima; u skladu sa razvojem uma i emocija. Bilo kakva obdarenost ako nije u skladu sa uslovljenošću, surovo sankcioniše ovako skrivena ograničenost pripadajući vam po zakonima koje niste odabrali. Unutrašnje kazne vas mogu lišiti svih prijateljstava i užitaka, svih opijenosti i blaženih utrnulosti, proisteklih iz blistavih blaga kreacije. Jedino opravdanje za ovako surovu kaznu bi značilo uočiti svetlost, čiji promplasaji sežu samo u područje neizdržive usamljenosti i napuštenosti. Tako bi izostanak žeđi za unutrašnjim bogatstvima, sočnim utiscima iskustva, značio predavanje života nečemu posve nedodirljivom i apsolutnom.” Govoreći o svima njima kao o jednom biću, Fluksus Inuendo je hteo da raspši strah od opasnosti što se tmurno nadvi nad svakom od njihovih individualnosti. Svakako, izlaganja ovakve vrste bilo je uvek lakše prihvatiti u teoriji, dok je u praktičnoj svakodnevnici bilo sasvim jasno da je svako od njih bio odgajan kao pojedinac, pa samim tim, sav teret postojanja i odgovornosti bi gušio izgubljenu jedinku. Takođe, nećemo gubiti iz mentalnog vidokruga, da je Fidelio slične stvari već čitao u nekim duhovnim i filozofskim knjigama, ali nije nikada pre mogao doživeti ovako neposrednu, ispunjavajuću i terapeutsku interpretaciju kao što mu je to prenosio Fluksus Inuendo. Ona i On su podjednako dobro slušali Inuendove lekovite priče, ali su im njihovi otpori nalagali da ih nešto manje usvajaju.

Pomoću neuhvatljivog nebeskog instrumenta blagorodne metafizičke sile, Fidelio se polako i teško oporavljao, i nakon izvesnog vremena je zaključio da je njegov prostor postao skučen, te da bi ga trebalo proširiti makar dvostruko od sadašnje veličine. Rukovodeći se velikom željom, krenuo je da pomera teške kamene blokove kako bi ih izmestio nekoliko metara dalje od mesta gde su stajali. Nakon nekoliko sati vrednog rada, uspeo je da realizuje svoj naum, pa je sada njegova hermetična tvrđava bila dvostruko veća. U početku je stidljivo krenuo da se širi i deluje po svom novom prostoru, da bi vremenom to činio sve smelije. Naoko zdrava iscrpljenost i umor koji bi uvek usledili posle napornog, teškog i uspešno obavljenog zadatka dodatno su opustile telo i um, a rukovodeći se činjenicom izvesnog oporavka, te osvajanja šireg prostora, njegovim damarima su sve češće otkucavali impulsi optimizma, pojačavajući, iz dana u dan, novostvoreni vid zadovoljstva. Međutim, nakon nekog vremena, kao da su mu se u telu ugnezdile neke nove tegobe. Pluća su mu bila stegnuta pa bi jedva disao, srce je divlje tuklo preskačući normalan ritam, želudac mu je goreo, dijafragma i glava trnule od stravičnog pritiska… U prvi mah je pomislio da su to samo uobičajene reakcije pročišćenja, tipične nakon druženja sa Fluksusom Inuendom, ali ovo je bilo više, nekako, fizički i opipljivo, a počelo je da se varvarski obrušava na preosetljivu psihu. Tada je shvatio da bez imena Bimbo nije smeo da se podvrgne teškom radu, te se nedostatak ove vrste odrednice odrazio na mogućnosti podnošenja tereta pomeranja ogromnih kamenih blokova. Nedostajala mu je grubost i neosetljivost koja mu je nekada ublažavala delikatnost i tananost imena Fidelio. Sada, samo kao Fidelio - taj ranjivi, produhovljeni plemić, očigledno nije izdržao teret teškog fizičkog rada, uzrokujući znamen galopirajućeg recidiva, čija je povratnička priroda, zbog strašne iscrpljenosti i napora njenog nevino osuđenog nosioca, nanovo locirala sve svoje pređašnje muke… Agonija se vratila na velika vrata, podmuklija nego što je to bila pre. Grandiozno, drsko a tako nepozvano, nezvani gost prodro je kroz ove preosetljive dveri na teritoriju labavo uspostavljene sigurnosti, čiji je vlasnik u neverici dočekao svog neprijatelja. Preplavljen razočarenjem, Fidelio načini pokušaj da trasira nezadovoljstvo u pravcu iskazivanja gneva, pa makar to bilo u granicama koliko mu je ova razorna bolest dopuštala - ova gnusna bolest, ova nepraštajuća kob sklona naročitom ignorisanju željene nade svoje žrtve: sve vreme imajući u vidu još uvek klecavu ranjivost, držeći odlučne zalihe  stečenog kapitala iz prethodne borbe, osvajala je brzinom svetlosti svaki pedalj već traumatizovanog organizma.

Ono što smo već pre saznali da našeg glavnog lika fizičke tegobe nisu u toj meri potresale koliko su to činile duševne neprijatnosti… Trenuci nakon višečasovnog, noćnog gorenja nerava, širenja žarišta po celom telu, demonskih senzacija van svakog rasporeda razuma - kulminirala su svakog narednog jutra, jer ono što bi usledilo je bilo toliko iscrpljujuće i teško, da je započinjanje novog dana imalo značaj pravog podviga volje: započeti dan koji bi trebalo da bude ispunjen samo punoćom otrova nagomilanim u psihi i telu, uz stalnu strepnju od iduće noći, čije približavanje je koračalo bešumnim hučanjem izvesne pretnje… Zasigurno je da ovakav dan nije mogao biti ispunjen ni sa čim osim neprestanom šetnjom unutar ograničenog prostora i razgovora sa samim sobom, uz nadu da bi neurotični ritual poput ovoga mogao  otpustiti barem deo tog nagomilanog otrova. Turirajući svojom neprekidnom zvonjavom jednu istu temu, kakva je, razume se, u ovakvom suženju jedino mogla sačinjavati epicenter svih mogućih interesovanja, osetio je, pored svega, i čudnu slabost u nogama, težinu i trnjenje, kao signal da je šetanje u krug, i uopšte, generalno, bilo kakav vid hodanja, izazivao neki novi vid napada, pa je njegov glavni ventil, za, iole, kakvo takvo smirenje, bio nemilosrdno osujećen. Najgore od svega što bi u očaju ovako definisanog stanja i prisustvo Fluksusa Inuenda moglo značiti nanovo iskričenje tih lažno pritajenih žarišta, pa je trebalo sačekati neko vreme kako bi se moglo stupiti u kontakt sa jedinim savetnikom optočenim nadom i ljubavlju životne sile kao što je to bio ovaj nevidljivi donosilac smisla. Naime, poznato je da  veća količina leka škodi, a stalno  prizivanje tog mističnog prijatelja je, neminovno, ostavljalo njegove snažne obrise u tom skučenom prostoru. Paradoksalno, u ovim trenucima pojačane slabosti našeg gospodina Fidelia, upravo ono što obično beše energija isceljenja sada je označavalo prejaku i nepodnošljivu silu koja ga je, usled njegove preosetljivosti, nesnosno stezala neprijatnim senzacijama.. Potpuno opkoljen intenzivnim neizdržom, gospodin Fidelio je zapao u još veću nevolju, jer je svoj, ionako mali prostor morao još više suziti ne bi li bio uništen onim što ga je do juče ispunjavalo samo spasonosnim prožimanjima. Pa, tako, on nije mogao više koristiti čak ni delić svog, ionako, minijaturnog sveta, jer je sada morao veći deo vremena da provodi u ćošku, i to upravo onom koji je ponajmanje bio zahvaćen energetskim tragovima prisustva Fluksusa Inuenda. Pored toga, iznenađenja su bila nepresušna: kada bi držao oči sklopljenim, neprijatni titraji i brze vibracije nemilosrdno bi mu bombardovali psihu, a otvorivši oči kako bi prekinuo teror kaleidoskopskog maltretiranja, užas je tek tada svečanom stidljivošću plasirao svoje podmukle darove; naime, vid mu je bio jezivo čudan: delovalo je kao da gleda kroz neki polupan mozaik, gde bi neki delići bili zamućeni, a neki oštri, i to bez utemeljenog rasporeda, sa osećanjem da se percepcija svakog oka polako odvaja jedna od druge, i to od centra ka svojoj periferiji. Sve vreme je ovakav vid percipirao okolinu kao otuđenu i nepoznatu ljušturu nekog depresivnog sna. Utrnute glave i skamenjenih organa, uz sve ove nabrojane nedaće, Fidelio je shvatio da je nakon duge borbe sa svojim užasnim stanjem obruč suženja potpuno stegnut oko njegovog bića, i da je bezizlaznost ovaj put bila neminovna… Uzurpacija svekolike iluzije slobode pokrenula je karusel inverzije, potpuno okrenuvši  duhovne moći u ime pristanka na suprotnost svega onoga što bi one inače trebalo da predstavljaju.  Iscrpljenost i umor su bili suprotstavljeni napetom pokušaju da se grčevito održi kontrola, pa bi svaki pokušaj željenog tonjenja u san bio autosabotiran grubim prekidom; inače, psiha ovog mučenika visokog stepena je u strahu da je bilo kakav zvuk, pa i najmanji šum, ne bi grubo prekinuo u ranjivom prelazu iz jave u san, sama sebe trzala na najneprijatniji mogući način, a katkad bi neko duže vreme boravila u limbu nižih moždanih talasa, strepeći od ulaska u san, ali i od povratka u budno stanje. Iako su u tim trenucima očaj i težina dosegle svoj klimaks, Fidelio se, ipak, plašio mnogo manje nego pre. Mnogi bi mogli pomisliti da je to zbog iscrpljenosti i potpune predaje, no pravi razlog je označavala činjenica da su Fluksus Inuendove poruke upućene velikom mučeniku ostale trajno urezane u njegovoj svesti. Prećutno dogovoren sukob sila dobra i zla često je u stanju da naprasno prekine ovu tišinu i nehotično odabere svoje bojno polje, još češće bivajući privučen uslovljenošću potencijalnog uzgajnika suprotstavljenih impulsa. U našem slučaju, označenik ove kolosalne patnje, nekada Bimbo Fidelio, a sada samo Fidelio, nikada ne bi uspostavio jasan i blistav kontakt sa uzvišenim Fluksusom Inuendom da se unutar njegove prirode nije odigralo prekoračenje rubikona. Postoji uvek onaj kutak bića koji je nedostupan za sve gnusne gadosti, grube patnje, odvratna ludila i apsurdne bolesti, a svest samo čeka da iluzija vremena i prostora nestane, pa da taj kutak zaživi svom punoćom neograničene večnosti. Noseći se tom mišlju, Fidelio je, jecajući, uz vapaje, kako bi makar malo rasterao bolove, trpeo svim raspoloživim snagama. Njegovo trpljenje bi ponekad oslabilo volju okrutnog neprijatelja koji bi se na trenutke povlačio, ali bi se ubrzo vraćao svom silinom. U tim pauzama, Fidelio bi pomislio na sve lepe trenutke svoga postojanja pokušavajući da održi smisao koji ga je sve ovo vreme nosio na krilima ohrabrenja. Smisao njegovog rođenja na ovom svetu je jačala, bez obzira na ove nemilosrdne napade, pa su deonice mira postajale sve duže. Nakon nekoliko noći bez sna, najzad je uspeo da zaspi i dobro se odmori. Počeo je da povezuje noći okrepljujućeg sna , premda su ga unutrašnje rane bacale u gadna iskušenja. Počeo je da primećuje i novi simptom čija je priroda, ne odstupajući od dotadašnje siline, nosila neodređenu definiciju u svojoj kulminaciji, pa se nije moglo tačno naslutiti da li će se umesto ispuštanja otrova dogoditi upravo suprotno - katarza praćena snažnom ekstazom.

Kap! Prkoseći gravitaciji stajala je horizontalno! Tu gore, iznad njenog malenog, tečnog bića - zrak budećeg sunca odškrinuo je dver sve mekše i valovitije tvrđave. Jutro rumeno, svetlo, potoplo, dovoljno bistro da razazna sasvim opipljivu zalihu ponuđenog mu tajanstva; da prihvati nekada bolno istrgnut, a sada ponovo zadobijen dar da se osvoji ono što se želi, da se čvrsto stegne ljubav i pripremi prostor za njena kretanja - kako bi se ona napokon razvlastila okova koje su je stezale i kardinalno gušile. Otvorivši oči, usled nežnog i toplog dodira sunčevih zraka, Fidelio ugleda blago talasanje - kapi koje su se elegantno odvajale od nekada solidnih i nepopustljivih zidina… A sada je u čudu prisustvovao snažnom i uzburkanom moru čiji su haotični, nepostojani talasi prkosili nekadašnjoj formi krute skamenjenosti. Usled ove opuštene neodređenosti, neprestanog smenjivanja već gotovo zaboravljene spontanosti, Fidelia nakon toliko vremena, iz nekadašnjih blokirajućih zidina, preplavi voda oslobađajućeg blaženstva radosti. Kupao se u talasima, poput ponovo rođene bebe, vraćajući se svome uviru, no ovaj put prigrlivši vatromet opsežno ulovljene svesnosti. Kada se sve smirilo, na pučini  ogromnog horizonta, živahno menjajući pravce kretanja, plivala je velika riba. Shvativši da se može ponovo kretati neograničenom širinom svoga postojanja, božanski sjaj njenih krljušti, njihova simetrija i boje, čudesno su oscilirale rašpršujući oko svog volumena zgusnute kapljice svetlosti. Svaka od njih predstavljala je po jedan ceo život, sada dohvatljiv poput zvezda padalica koje svoj dom pronalaze u kolevci naših iskrenih želja, ujedinjujući sve one do tada razuđene telesnosti na samo jednom mestu. Bilo je to mesto sa kojim se stopio svedok ove povoljne ostvare, dojučerašni bolomnik, a sada čovek udešen za radost - i to upravo istu onu radost zapahnutu neprestanim širenjem svoga dejstva, nekada nagnanu stalnim naporima da u svoje naručje usidri privilegovanog mu namernika, a sada da nekakvu čudnu veru u poslednju reč vazdignuća svetkovine postojanja, koja se sve vreme stidljivo krila između nakupina kardinalnih neprijatnosti, raširi van svih mogućih zemaljskih i nebeskih mirijada. Uvideo je da se nalazi na mestu koga se uvek sećao i u čije skute je beskrajno želeo da se vrati;  samo, to mesto je sada izgledalo lepše nego ikada. Glava i vid su mu bili bistri, telo zdravo, a misli srećne i nasmejane. Bilo je neverovatno ponovo biti slobodan, ali ovaj put krajnje ovenčan zahvalnošću zbog ovakve epifanije velikog obrta. U svojim danima velike i duge patnje, gospodin Fidelio je po prvi put činio istinske aktove milosrđa upućene drugim nesrećnim i siromašnim bićima, možda i više verujući u njihov spas nego li u sopstveni. Međutim, izgleda da je horizont spasenja neiscrpan, pa je zato mudri Fluksus Inuendo sačekao dobrog gospodina Fidelia u svojim odajama misticizma i nade, čineći da onaj kutak nedodirljivosti za grube i prljave sile raširi van svakog mogućeg poimanja. Oslobođen, srećan i lagan, hodajući vedrim ulicama, gospodin Fidelio je neminovno naišao na Fluksusa Inuenda. Ovaj put je njihov susret bio potpuno jasan i srdačan, kao da se sreću i ujedinjuju delovi istog bića, a sasvim nedalekao su stajali Ona i On. On je znao da je njegov doživljaj potpun, jer je mesto na kome se nalazio označavalo savršenu viziju sveta kojoj je težio u neprestanom osvajanju osećanja romantičarskog zanosa; a više nije bio sam, jer je Ona bila u miru i ljubavi pored njega. Sijala je u punoj lepoti, preplavljena intenzitetom uzvišene jednostavnosti, dok je unutrašnja toplota sreće nežno grejala, izmeštajući njen ideal ljubavi na spoljašnji svet. Ugledavši Fidelia, veselo su mu potrčali u zagrljaj. Nikada ih ranije nije video srećne i spokojne, a možda se i on njima pre nekog vremena takvim činio - kao tragičar optočen koprenom mraka - što, na koncu, nekad i beše istina… Znajući da je patnja linija koja spaja njihova srca, ujedinjujući ih u zajedničkoj golgoti - dva brata i njihova izuzetna sestra dočekali su trenutak da same sebe ponovo odmere naspram bivše nelagode, u novim uslovima sa lakoćom preosmislivši i pomirivši nekadašnja suprotna htenja. Želeli su da budu dobri, ali ih je njihova preteška sudbina činila izuzetnim i šarmantnim demonima, povređenim anđelima čiji su strah i razočarenje prerasli u odmetnički gnev. Ali kako je Fidelio bio oslobođen svoga prokletstva, tako su i njih dvoje mogli da pokažu svoju blistavu nedužnost i veličinu izuzetnih tvorevina. Vratili su se u svet koji je bio njihov - univerzum bezuslovnog prihvatanja i mudrih roditelja poput Fluksusa Inuenda; davno izgubljenog zavičaja čiji su šumarci, zelena polja i predeli žute trave ispisivali hvalospev ponovo otkrivenoj nevinosti: rumeni nadevi rasprstrte svetlosti razvlastili su inače stegnuti korset pejzaža, sada ga raspuštajući da slobodno svedoči o osećajnosti poriva i draži - čija bi romantika otkazala poslušnost propisanoj formi realnih zakona, odvojivši je tako od neposredne vezanosti materije, u ovom naročitom trenutku uklanjajući njene pakosno isprečene barijere koje bi trebalo da nespremno oko poštede virišta raja; a istovremeno, da učine od njenih vernosti sopstvenoj nuždi meru za ispoljavanje nečega posve različitog, nečega što je duši, i njenoj do tada nepoznatoj zemlji, donelo sasvim drugačiju i umirujuću istinu. Tanani veo ovih suptilnih draži, otkrivao je tajnu odnosa iluzije i stvarnosti, uputivši molbu suncu na zalasku da delikatnim pokretima režira igrokaz optičkih refleksija, da produži senke zatona u beskonačnost horizonta kako bi širina njihovih polegnutih dužina vidljivije ilustrovala beskraj osvojene visine. Difuzne ruke tinjajuće svetlosti milovale su ovalne listove bagrema - kao nimalo važnije vinjete u okviru slike svoje moćnije sabraće, oličene u vetrovitom valceru hrastova i topola - ljupko mazivši sve te pouzdane oblike koji te verno prate od rođenja do smrti, i koji te uvek obasipaju izvesnom sigurnošću, no nikada ne uklanjajući zanose dalekih stremljenja. Za razliku od ljudskih tvorevina čija pouzdanost nije zagarantovana, kreacije prirode čuvale su svoju simboliku nepromenjene forme - priređujući samo prepoznatima časti svojih izdašnih dominiona. Tada su Fidelio, Ona i On bili sigurni da pojedina mesta zaista postoje, i to upravo ona što se često ponavljaju u snovima, kao utočišta i nagoveštaji nečega što bi moglo da se porodi u stvarnosti iskustva. Možda je to iskustvo nekada i pripadalo njima, ali su mladi i neiskusni smatrali da je to podrazumevajuća izvesnost, bez izgleda da se jednog dana izgubi. No, danas, kada se sve to vratilo, činilo se veličanstvenijim i idealnijim nego ikada, upravo zbog bola koji je posredovao ovakvom vidu povratka. Fluksus Inuendo, isijavajući svoje blaženstvo, nasmejano je dočekao svoju nežnu i osetljivu decu znajući da su oni sada sazreli, i da je nekadašnja iluzija velike tajne za njih postala istina koju u potpunosti žive.

Odrastanje mlađahnog Eustahija

Za mlađahnog Eustahija bi se moglo reći da je izrastao u nadahnutog i entuzijastičnog mladića izuzetno naočite spoljašnjosti. Ovaj dvadeset i neštogodišnjak je plenio natprosečnom visinom i viržljasto-vretenastom muskulaturom, a na blago nesimetričnom, lepom licu, uzdizalo se visoko, plemenito čelo, čiji vrh je krasila duga kosa boje okapijevog kopita koja mu je padala sve do ramena. Polet i inspiraciju kao pogled na okolni univerzum, crpeo je iz svojih zadovoljnih nutrina, čije se carstvo sa punom sigurnošću nalazilo na čvrstim temeljima sreće sagrađenim u najosetljivijim godinama detinjstva i rane mladosti. Ovo sigurno i stameno ostrvo utemeljeno u ovom dobu je sve one oluje, što nemilosrdno očekuju ljudsku jedinku u periodu kasnijeg života, tretiralo kao bezazlene vetriće čiji mlaki povetarac beše tek minoran šapat pigmeja u pokušaju buđenja brontosaurusa na teškim sedativima. Čak i u slučaju nailaska nekog strašnijeg životnog događaja, opojne lovorike slobode i umaženosti najranijeg perioda bi odaslale svoje samouverene plotune sigurnosti, pohovane sabranošću, i snažnim karakterom duboko ukorenjenom u zdravom egu.

Eustahijevo poreklo je bilo misteriozno – pronađen je kao sasvim mala beba u nekoj čudnoj korpi. Kada je malo porastao, meštani bi često duhovito konstatovali da ga je neka tajanstvena civilizacija vanzemaljskih čovekoida ostavila kako bi neobičnošću svojih životnih finesa obogatio njihov gradić.

Pompeja Kolora Donovanijus je bila jednostavna i prizemna žena srednjih godina, čiji svet i stil života nikada ne bismo mogli ukrstiti sa složenom frekvencijom egzotične bebe, pa je mnoge i začudila njena odluka da preuzme brigu o čuvanju pronađenog dečaka, kome su nadenuli ime Eustahije. Upravo je gospa Pompeja činila dominantan faktor u kreiranju današnje bezbrižnosti mladog Eustahija. Obrazovanost i neka određena taktika vaspitanja nisu igrale nikakvu ulogu u odgajanju ovog dečaka, već je to bila hemija između prostodušne, jednostavne i smirene žene, a sa druge strane pitomog, razumnog, osetljivog i maštovitog dečaka. Takođe se njena opuštenost, nezabrinutost i tolerancija doprinele da rejon slobode i delovanja za jedno, inače, mirno i poslušno dete bude veoma širok, što je, svakako, uključivalo i smanjen strah od prljavštine i bakterija, jer bi se mali Eustrahije slobodno mogao pošteno umazati i uprljati, a da ne strahuje od neke potencijalne sankcije iz pravca rigidna autoriteta. Odnos između ova dva bića je bio lišen bilo kakve nervoze i straha, nepotrebne zabrinutosti ili teskobe, što obično čini neprijatnu pirotehniku u standardnim odnosima roditelja (Staraoca) i dece. Čak bi se moglo reći da je Gospa Pompeja pokazivala i određenu rutinu u svojoj  spontanoj, gotovo nesvesnoj pedagogiji pošto je sličnim metodama odgajala svoju biološku decu – u trenutku Eustahijevog detinjstva već nezavisne, a tek punoletne mlade ljude koji se se osamostalili i napustili roditeljski dom. Ogroman, kvalitetan sastojak njenog karaktera se odlikovao osobinom skromnog pogleda na život, pa u skladu sa tim nije očekivala ništa  od svoje dece, a naročito ne od dečaka koga je podizala. Ta vrsta neambicioznosti, izostanka bilo kakvog pritiska da se mora postići nekakav uspeh, je bio savršen recept da slobodna kreativnost, bez ikakvih inhibicija, nabuja moždanim tkivom malog Eustahija. Ovo bi možda bila pogrešna taktika u vaspitavanju nekog divljeg, obesnog dečaka – verovatno bi u slučaju podizanja takvog deteta Gospa Pompeja instiktivno posegla i za prutom isprašivši dobrano guzu potencijalnog nevaljalca. No, u ovom slučaju nije se nagoveštavala niti mrvica gneva odrasle osobe, a ni zrnce otpora deteta, jer bi zasigurno u hipotezi agresivnog i nervoznog vaspitača samosvojan dečak poput Eustahija pokazao veliki bunt i otpor. Pošto je gospa Pompeja svojom prirodnom bezazlenošću pristupala Eustahiju, on bi uvek bespogovorno sarađivao - lep primer za ovakvu tvrdnju se stapao sa Pompejinim sleđenjem filozofije dana mrmota, pa bi joj svaki dan proticao u istim radnjama: jednoliki raspored sačinjen od mnogo posla u čiji delić je uključivala i dečaka. Ako se uzme u obzir celokupna dužina dana - bile su to vremenski kratke aktivnosti; a sa Eustahijeve strane nazirala bi se volja i radost, pa bi on sa neskrivenim zadovoljstvom pomogao ovoj opuštenoj i vrednoj ženi u nekim zabavnijim i lakšim poslićima.  Njegova obazrivost je dosezala visoki stepen demonstracije u srednjem delu dana, kada bi gospa Pompeja odlazila na jednočasovni odmor, a u neminovnom skladu sa jasnim i logičnim nalogom savesti da malo dete, negde, neopterećujuće i tajno, drži na oku- morala bi i njega povesti na svoju neizbežnu dremku. U toj situaciji bi malopređanje pomenuta vrlina zablistala punim sjajem, jer bi se mali Eustahije pravio da spava kako bi se solidarisao sa svojom umornom vaspitačicom. Za nekoga bi ovo predstavljalo napor ili dosadu, ali strpljivi mališan je i u ovom činu pronašao način da upija suptilne impulse života - sve vreme je slušao melodije bele buke sačinjene od koktela tihog i udaljenog hučanja glasova, laveža pasa, brušenja nekakvih mašina i neizostavno gugutanje sivih ptica… a povremeno bi se blago nasmejao u sebi, kao što to deca inače čine kada začuju zvuk hrkanja, što bi se gospi Pompeji znalo omaći u, inače, veoma mirnom i spokojnom snu.

Poligon u okviru koga se odvija igrokaz odrastanja je takođe izuzetno značajna stavka u profilu ovako sročene priče. Eustahiju se činilo da su period njegove najranije mladosti krasili samo vedri, sunčani dani. Nebo je bilo svetloplavo i bistro, a kratkotrajnu hladovinu donosio je tek pokoji beli, pufnasti oblak; nošene povetarcem na svojim misterioznim putovanjima, skulpture od guste pene plutale su beskrajem, donoseći zapise uspomena nekih prohujalih vremena, nesebično obogaćujući kraljevstvo idiličnog dana. Temperatura je bila savršena – uvek je bilo toplo, ali nikada ne odveć sparno i vruće. Kuća u kojoj su živeli je bila poprilično velika, sagrađena od žute cigle, a naročit kuriozitet je predstavljala specijalna prostorija u čijem su univerzumu provodili prvi deo dana. Gledala je na ulicu, a sastojala se od klimatizovanog, malog, egzotičnog voćnjaka i specijalnog sokovnika koji bi od raznih vrsta voća spravljao izuzetne napitke. Gospa Pompeja je Eustahiju svakog dana pravila sok, i to uvek zeleni, jer je ovaj napitak, što se tiče ukusa dečaka, bio ubedljivo najukusniji. Domaćinstvo se sastojalo od dva dvorišta: u prvom je bio mali travnjak sa velikim stablom čija se senka nadvijala nad većom teritorijom okolnog prostora; sa leve strane travnjaka su se nalazile nus-prostorije gde bi dominantnu ulogu zauzimala letnja kuhinja - staromodno carstvo specifičnih mirisa, drevnog šporeta na loženje, radija sa golemom dugmadi za podešavanje stanica i mnogih drugih relikata prošlosti, a ne treba nešto preterano isticati fakt da se većina dnevnih aktivnosti odvijala upravo u ovom carstvu. Sa desne strane dvorišta se nalazila asketski siromašna, nesavršeno uređena mala bašta, više osmišljena poput nekog fazona da krpica prostranstva poseduje ogoljeni deo zemlje lišen trave, sa tek ponekom, u retkim redovima, zasađenom povrćkom. Drugo dvorište je činilo galaksiju za sebe; potpuno ga je krasio seoski ambijent i svi njegovi ornamenti poput visokog čardaka, svinjca i kokošinjca – oba sa tipičnim stanarima, a kao i uvek na mestima ovakvog šmeka uobičajene pojave su bile vrzmanje malog psa i često gostovanje mačjeg sveta. To je bio pravi raj za malog dečaka i ustanovljavanje prvobitnosti njegovog sveta. Penjanje i hodanje po uskim vrhovima zidova, boravak na čardaku gde je sa visine zamišljao da je kapetan broda; a svinjci ispod njega su predstavljali potencijalnu opasnost zbog kruženja nekolicine velikih, opasnih svinja, koje bi nesvesno preuzele ulogu krvoločnih, belih ajkula u čije carstvo nipošto nije smelo da se upadne. Nalazilo se ovde mnoštvo stvari što bi domaštavanjem postajale savršeni rekviziti za igru. Još kao jednogodišnjaka, Eustahija je strašno intrigirao prolaz pored kuće koji se završavao preprekom u vidu stare tarabe. Neprestano je pokušavao da, sa svojim prvim prijateljem Gorifeksom Bandovičitom - takođe jednogodišnjakom, probije ovu barijeru i obre se u magičnom svetu sa druge strane - ili su njih dvojica samo umaštali da je sa druge strane nekakva čudna džungla: sa džinovskim pečurkama,  bizarnim voćem neobičnog oblika i ogromnim životinjama čiji bi izgled nalikovao spoju dinusaurusa i mopsolike veverice, uz neodoljiv začin crvenonosog uasagija posoljenog vombatovskom harizmom. Kada je malo porastao, Eustahije se najzad obreo sa druge strane ove tarabe, shvativši da se ovde nalaze neke zapuštene bašte i placevi, ali ga je , u novostvorenim racionalnim okvirima analognim ovom uzrastu, opet začudilo kako se takav veliki višak prostora, poput vakuuma, hermetički zatvoren zidovima, kućama i ogradama, mogao tako ezoterično ugnezditi između njemu znanih  ulica i prolaza.

Eustahijev prvi prijatelj, spomenuti Gorifeks Bandovičita, je bio dečak arijevski plavušanskog izgleda, a umesto mini nosića kakav bi, standardno, krasio face dece tog uzrasta, on je već imao orlovski nos sa raširenim, bikolikim nozdrvama. Zdepastom i mišićavom građom više je ličio na minijaturnog zrelog čoveka nego na malo dete. Kako je Bandovičita rastao, tako je rasla i njegova kolekcija stripova, pa je do petnaeste godine sakupio sve do tada izašle brojeve Zagora. Poput svakog pasioniranog kolekcionara nikome nije pozajmljivao stripove, ali je napravio izuzetak kada je u pitanju bio odgovorni Eustahije. Jednog letnjeg dana mu je doneo sve brojeve Zagora. Naoružan kesama flipsa, brdima krofni iz kuhinje gospe Pompeje, i specifičnim gorko-slatkim đusom iz staklene litarke, Eustahije se toga leta bacio na čitanje čuvenog duha sa sekirom, i to od prvih, raritetnih brojeva, preko Nolitinog zlatnog perioda sedamdesetih, pa do Toninelijeve i Sklavijeve ere kraja osamdesetih. Već je tada mogao zaključiti kako je ovaj strip u početku od naivnog, avanturističkog spoja klasika Tarzana i Fantoma, blago evoluirao i sve više dobijao autorski pečat naročito zbog najčešćeg, najpoznatijeg crtača Galijena Ferija čija je kreativna sloboda doprinela da svoje ideale, karakter i fizički izgled sve više impregnira u ovog heroja koji je upravo zbog tih ličnih intervencija postajao sve plastičniji i ubedljiviji. Feri je verovatno i sam bio borben, pravdoljubiv, izuzetno izraženog veltšmerca, no i preterano nervozan, besan, pomalo preke naravi kakav je, u suštini, postao i njegov nacrtani pandan Zagor. Naravno, pošto su strip crtači zatvoreni i asocijalni tipovi, uglavnom građeni poput evnuha od želea, Feri je svoju borbenost i snagu karaktera, uz ogromnu pomoć scenariste Gvida Nolite, kompenzovao kroz mit o ovom heroju. Sledeće godine Bandovičita je Eustahija počastio sa svim, do toga trenutka vremenske linije, izašlim brojevima Alana Forda, čak neke izvadivši iz specijalnih kesica za čuvanje hartija vanrednog sentimenta, jer pored toga što je želeo da svog prijatelja počasti pozajmljivanjem ovog blistavog blaga, imao je i skriven motiv da čuje kompletnu analizu, poetske utiske i zapažanja o celokupnom serijalu, što bi mu Eustahije očekivano isporučio u višečasovnim, egzaltirajućim izlaganjima. Eustahijeva količina stripova, kada je posedovanje u pitanju, takođe nije bila naivna. No, u većoj meri to je bila nasumična salata svega i svačega, u prvom redu izdanja iz najranijeg detinjstva kao što su Mikijev Almanah, Mikijev Zabavnik, Tom i Džeri, pa čak i nekoliko desetina brojeva izdanja Miki koje je izlazilo još pre njegovog rođenja. Eustahije je smatrao za najveće, slatko iščekivanje upravo kad kao sasvim mali klinac čekaš izlazak sledećeg broja Mikijevog Almanaha, a najveći hedonizam kada ga kupiš i najzad kreneš da pažljivo gustiraš. Almanah je zbog većeg broja strana, ređeg tempa izlaska- što bi pojačavalo čežnju, pa možda i benevolentnijih priča, bio mnogo poželjnije izdanje od Zabavnika. Šilja mu je u najranijim danima bio omiljeni lik, i upravo je u dvadesetima objašnjavao Bandovičiti zašto je to bilo tako, jer im je ultrasmotana, simpatična šeprtlja svojom poslovičnom neambiciznošću, opuštenošću i lenjošću- podrazumevajućim nedostatkom krivice zbog toga, te uklapanjem nedopustivih odevnih kombinacija, ali i nedužnom dobrotom, prenosio bezbrižnost  i nonšalanciju koju su oni oberučke prihvatili sprovodeći je vredno u svom uljuljkanom detinjstvu. Često su imali vizije lenjog i opuštenog Šilje na visećoj ležaljci, razapetoj između dva ogromna, hladotvoreća stabla oraha kako čita stare, pohabane crtane romane, i to sa dugačkom slamčicom u ustima čiji je drugi kraj povezan sa džinovskom cisternom punom limunade. Bandovičita bi naoštrio sluh i razrogačio oči kada bi Eustahije započeo jednu od svojih prepoznatljivih tirada posvećenih likovima iz fikcije, davši im značaj stvarnih, opipljivih prijatelja, a ovaj panegirik posvećen karakteru iz diznijeve bulumente prenosimo u celosti

- "Sećam se jednog davnašnjeg sna koji potpuno definiše opuštenost, nepretencioznost i jednu vrstu dobrovoljnog autsajderstva, te u nekom istočnjačkom smislu budističke pasivnosti i smirenosti koju emanira ovaj lik. Hodajući svojim stazama ataraksije kroz astralne šumarke i livade nailazim na staru seosku, švapsku kuću gde me dočekuje Šilja kao mudri, bradati starac i nudi me dinjama sa šećerom. Pošto celu scenu sna režira Andrej Tarkovski sa pozajmljenim  Kjubrikovim objektivima, krećemo se u snoviđajnom slou maniru sa blagom psihodeličnom fiš aj perspektivom, a vankadrovski život obeležavaju tiho-odzvanjajući odjeci laveža pasa,udaljeni glasovi zaigrane dece pomešani sa zvukom bele fluidne buke – čime  svemirski brodovi kriju svoje prisustvo i roptanje hevi metal mašinerije u jastučastim oblacima koji  ove brušeće rifove amortizuju u tiho plakanje kitova, čineći bele sablasne skulpture na kontrastu tirkiznog neba. Sve ovo prati saundtrejk seoskih  crkvenih zvona, motornih testera udaljenih komšija umiksovan sa muzičkim skorom glasa Mašinke Lukić, uz neodvojivu psihodelik – dron pozadinu benda Goblin nalik onoj iz filmova Daria Arđenta – podrazumeva sa da taj šušteći saund dolazi iz zvučnika starog radija koji koristi ogromnu dugmad za podešavanje radio stanica,a da u istom stanuju imaginarni patuljci koji prže krompiriće kako bi zvuk bio vinilno pucketav,a istovremeno i nostalgičniji.Nakon što smo pojeli dinje, Šilja mi savetuje da nastavim svoju šetnju bosih nogu kako bih ostvario bolju komunikaciju sa zemljom i poboljšao prijemčivost za pojačano magnetno dejstvo lej linija po kojima hodam."

Ovakvi tipovi izlaganja, začeti sa samim počecima upliva u fiktivne sadržaje, često su se pretapali u kvalitetne dijaloge, naročito kada su se našem dvojcu pridružili i ostali drugari iz kraja.  Jedan od značajnijih je bio Donahju Barbarosa, inače dečak poprilično satiričnog izgleda. Između stravično bucmastih kugli, istačkanih pegama, koje su se drsko predstavljale kao obrazi, smestio se neverovatno minijaturan nosić, toliko mali da Donahju Barbarosa nikako nije mogao postići da mu naočare stoje na licu jer nisu mogle da se zakače na ovako mikroskopsku izbočinu. Pokušali su i gumom oko glave da mu fiksiraju naočare za facu, ali pošto su mu uši bile na povišenoj osi u odnosu na oči, guma je prelazila preko rupica za prijem zvuka, pa mali Donahju ništa nije čuo. Na sreću, korekcija vida je trajala samo par meseci, pa podizanje naočara prstom svake sekunde nije ostavilo neke veće posledice osim kratkotrajnog perioda cinizma nakon skidanja te dosadne skalamerije sa lica. Inače, Donahjua Barbarosu je u stopu pratila nekakva mala, mršava maca. Iako strašno sitna i neuglednog izgleda, emanirala je ogroman ponos i dostojanstvo tako da su je svi bezrezervno poštovali. Njeno ponašanje je bilo ekstremno zrelo i otmeno, pa je okolina imala tremu u društvu stvorenja obdarenog tolikom harizmom. Čini se da jedino Donahju nije imao tremu u blizini ove mace, i da mu glas nije podrhtavao u prisustvu njenog strogog pogleda. Čak je i tretirao kao neku sasvim običnu malu macu, mazeći je u krilu dok mu se ona revanširala umilnim predenjem. Prema ostalim dečacima odnosila se hladnije i sa određenom aristokratskom distancom, pa su oni pokušavali da umanje svoju početnu nervozu stalnim darivanjem poslastica kako bi se njen ogroman ponos preko gurmanskih ekstaza transformisao u prijateljsku plemenitost. Najstidljiviji dečak iz društva je čak pomalo i izbegavao, ignorišući njeno prisustvo koliko je mogao. Iako, da je umeo čitati mačje misli, saznao bi da se krzneno stvorenje njemu potajno divi, prevashodno zbog veličanstvenog imena koje je kraljevski odzvanjalo svojim izdignutim spojem slogova, a nadenuto mu je u momentu rođenja od najbližih predaka, moćno glaseći - Verbecije Bundevajn Tripartritum Onofre. Međutim, niko ga nije zvao po imenu jer je još odavno dobio nadimak Zidan, ali ne zato što je bio nešto naročito talentovan za fudbal, već više zbog činjenice da je bio introvertna osoba, pa se okolini činilo da je ovaj odviše zatvoren i tih dečak podigao zidove oko sebe. Njegov fizički izgled je ukazivao na metafizičku istinu da nije preterano štovao boginju Higiju, pa se umivao samo za novu godinu, šiške su mu večito padale do guste monoobrve stapajući je u sopstveni mikrokosmos peruti - lucidno senčeći natmurene očne duplje iz čijih dubina je sevao nepoverljiv, no i poprilično slepljen, pogled. Da je kojim slučajem Zidan slovio za mistika najverovatnije bi mu se pokoji krmelj zatekao i u trećem oku. Pored toga, celokupna nacija Japana bi se jamačno poklonila njegovim nemenjajućim, perpetum gaćama zabunivši se zbog zastrašujuće sličnosti sa njihovom zastavom, samo što je u ovom slučaju krug bio braon boje. Pošto je kosu prao samo u svečanim prilikama - što bi iz njegove subjektivne perspektive značilo da je kojot ulovio pticu trkačicu ili dominantno osvojenu ligu Šampiona od strane Čukaričkog - masne žbunaste šiške su izdašno gnojile strateški raspoređene bubuljice na čelu. Tek kada ga je tetka kaznila šišanjem na kratko, zato što je svoje čudno smeđe prijatelje udomljavao u njenom plastičnom kalupu za kolače, okolina je mogla videti svu raskoš i bogatstvo arhipelaga njegovog čela. Jedina iskra surovosti u društvu ove dece se možda pojavljivala u sarkastičnom ophođenju malog Donahjua Barbarose prema Zidanu, pa ga je tako često izdvajao iz društva pozivom da dođe kako bi njih dvojica porazgovarali nasamo - u tri obrve, a znao je i često izbacivati šale na Zidanov račun u maniru pomahnitalog Bena Eltona na većoj količini esida, tvrdeći da je Zidan imao napet izraz lica kao mrav koga je najbolji drug ( takođe mrav ) zaključao na igranci pijanih slonova, a jedina šansa da se domogne ključa bila je igra izazova gde bi morao istrenirati krišku limuna da pobedi na takmičenju za najkaloričniju poslasticu u konkurenciji žerbo kocke punjene baklavom. Podrazumeva se da mu je za kondicionog trenera bio dodeljen troprsti lenjivac sa veoma izraženom govornom manom, već hapšen zbog ubrizgavanja ugljenih hidrata u isceđeni avokado. No, prava je ironija što su na kraju ova dva dečaka postali najbolji prijatelji. Sve je počelo Donahjuovim padom u depresiju, i to kada je u slučajnom razgovoru sa Eustahijem prvo saznao da Šilja nije krtica, već pas, a dotukao ga je Eustahijev odgovor na njegovo, gotovo tajanstveno i ezoterično, pitanje o poreklu Gaje, Vlaje i Raje. Eustahije mu je objasnio da je Pajina sestra umrla, pa su tako njegovi sestrići dodeljeni upravo njemu- Paji Patku. Ovakav udarac surovog realizma je uzdrmao potku diznijevskih temelja na kome se i zasnivala dečačka religija malog Donahjua Barbarose. Premda ga je već od ranije deprimirala činjenica nasilne pajazacije Mikijevog  almanaha i zabavnika, koja je podrazumevala ne samo osvajanje sve veće teritorije stranica od strane ovog neurotičnog, socijalo opterećenog, pačećeg Napoleona, već se i sve jasnije kristalisala zastrašujuća istina  da su  Miki i Šilja, kako je vreme odmicalo, sve više vremena provodili u Patkovgradu, a ne kao do tada u Mikivilu- da bi na koncu ovaj potonji i ižčezao… Na kraju nas je papetmaster ovog podmuklo orkestriranog scenarija sasvim opušteno ubedio da su Miki i Šilja posve legitimni žitelji Patkovgrada. A sada još ovo sa Pajinom sestrom…ovaj nokaut brutalnog realizma je potpuno skrhao osetljivog Donahjua bacivši ga duboko u depresiju. Naravno, već uveče istog dana je bio isceljen, pošto ja Zidan imao dve karte za bioskop. Na repertoaru je bio novi film Bada Spensera i Terensa Hila, pa je karakteristično ogromna količina uveseljavajućih tuča naterala Donahjua da potpuno zaboravi na strašne patnje koja su ga morile, a urnebesan podatak saopšten od Eustahija da je pravo ime Bada Spensera u stvari Karlo Pedersoli mu je u toj meri regenerisao vitalnu energiju, da su mu se golemi obrašćiči toliko raširili od smeha razgrnuvši sva bića koja bi se našla na potezu ovih džinovskih kugli, a u samoj kulminaciji ovog oduševljenja mu je ispao i jedan zub. Iako pomalo nestašan, mladi Barbarosa je imao zahvalan karakter i od tog trenutka je Zidana iskovao na vrhunskom tronu kao svog najboljeg prijatelja. Čak ga je počeo zvati njegovim krštenim imenom što su svi prihvatili, jer je dojučerašnji Zidan družeći se sa duhovitim i otvorenim Donahjuom Barbarosom poništio svoj nadimak - postavši takođe veseo, a na kraju mu je samopouzdanje u tolikoj meri poraslo da se više nije plašio Barbarosine male mace…

Ovim dečacima nikada nije bilo dosadno, pa za onim uobičajenim, drskim nestašlucima karakterističnim za ovaj period nije bilo neke potrebe. Najveći skandal sa njihove strane je, u stvari, bio posledica zabune ispostavivši se da su, navodno, krali kruške sa stable čiji je vlasnik bio izvesni čika Slanoje Šećerov. Iz nekog misterioznog i neobjašnjivog razloga, čika Slanoje Šećerov je bio zbunjujuće kontradiktorna osoba čije su izjave dodirivale ekstremne krajnosti i to u dijapazonu opsega od svega nekoliko sekundi. Eustahije se sećao  nekih ranijih razgovora sa ovim komšijom gde bi u prvom delu rečenice izjavio  da obožava Pink Flojd kao evolutivni skok u, inače, dosadnoj i predvidivoj rok muzici, uporedivši ga sa punktuiranim ekvilibrijumom čija bi šokantna, stresna originalnost eksplozije mogla da transformiše psihu celokupnog čovečanstva, da bi već u nastavku rečenice napravio totalni zaokret nazvavši članove ovog benda pretencioznim seronjama iz više, srednje klase koji su upropastili klasičan rok pretvorivši ga u nezgrapnog mutanta, nagojenog apsurdnim melodijama, sa nepotrebno dugim i dosadnim deonicama ničega, pokrenuvši tako talas drogiranih smarača sličnih afiniteta ka istom kretenskom izrazu, gde bi zasigurno i prosečan ananas pokazao više smisla za komponovanje od ove razbijene, hipi bande. Mali Eustahije ga je pitao šta misli o njegovom omiljenom muzičaru Majku Oldfildu, da bi mu Slanoje Šećerov besno odvratio kako ne bi trebalo da sluša tako glupu i detinjastu muziku, frankenštajnovski sklepanu od delova različitih, polupanih idiotizama sa nekim prestrašenim mijaukanjem debelih žena, pri tome dodavši kako je šansa da Majk Oldfild stvori suvislu kompoziciju retka koliko i evnuhova erekcija , da bi na momenat zastao, gde bi mu se lice u kraćoj dramskoj pauzi šizoidno transformisalo u radost, što je ponelo drugi deo izlaganja u euforičnu egzaltaciju, isporučujući blistavu glorifikaciju Majka Oldfilda kao ubedljivo najoriginalnijeg virtuoza na gitari čiji  specifičan saund krasi vrhunac prepoznatljivosti; a njegovu muziku je nazvao sinkretizmom najkvalitetnijeg zvuka gde se misticizam detinjstva ukršta sa uzvišenim duhovno-numinoznim dubinama, uz podršku kristalnog odjeka nežnih, ženskih glasova jamačno proizvedenih od kolosalno lepih, kosmičkih princeza. Najveći problem bi izgleda nastao kada bi kontradiktorno mišljenje ovog čoveka bilo razdvojeno dužom pauzom, pa je tako dečacima jednom prilikom rekao da slobodno mogu brati kruške sa njegovog drveta jer ne podnosi to ogavno voće odvratnog izgleda i smrdljivog ukusa, čiji lepljivi sok proizvodi neki zastoj u njegovom grlu i tera ga na magareći kašalj, gnevno dodajući da mu ne pada na pamet da jede nešto što ima oblik beznogog, debeloguzog čoveka odrubljenih ruku, i groteskno minijaturne glave koja počiva na volovskom vratu, a iz temena joj raste drveni stalak za antenu koje nema. Naglasio je takođe da obožava voćke iz najčistijeg okrilja raja kao što je to jabuka, i samim tim je stavio strogu zabranu na branje jabuka iz svog voćnjaka. Nakon što su se dečaci pogostili, dakle, kruškama, pohranjujući ih u svoje uvek znatiželjne stomačiće, čika Slanoje Šećerov je doživeo ekstreman napad besa optuživši ih je za bespravnu krađu svog omiljenog voća, dodajući da su oni besprizoran spoj koji sačinjava poročnu Evu osuđujući njega, neiskvarenog Adama, na jabuke – inače grešno i prokleto voće koje zbog đavolskog porekla on duboko prezire. Najveći problem je nastao što je u trenutku dok je Slanoje Šećerov optuživao decu kod njega u gostima bio čika Sekira i njegova debela retriverka Šćubor Trinitorijus. Naime, za razliku od gospodina Slanoja Šećerova čiji se gnev uglavnom zaustavljao na verbalnom obliku, i to sigurno omeđen čvrstim okvirima pukog teoretisanja, čika Sekira je bio konkretan i jasan jaran koji je tuđa lica koristio kao poligon za svoje pesnice. Naročitu stravu kod mališana je izazvala ruralna legenda kako je stanovitom dečaku Klaudiju Frizbonu Lolitu opalio tako silovitu macolu da je sirotom mališanu zubni aparatić povredio nepce. Ipak, Eustahije je svojom zboridbom o naglom pojeftinjenju petardi i piva, analizom razloga zbog kojih je Čelik katrastrofalno poražen od Vardara usred Zenice, i detaljnim opisom mesare u Glazgovu gde se seku najkvalitetnije butke mošusnog govečeta, skrenuo pažnju čika Sekiri sa nasilnih primisli, uz šta ga je načisto zbunila i odvratila od istih nova konstatacija Slanoja Šećerova kako on zaista ne voli kruške, a obožava jabuke. Debelu retriverku Šćubor Trinitorijus je od samog početka ove gužve i potencijalnog napada na dečake demantovala stravična činjenica da je barbarosina mala maca svojim autoritativnim pogledom motrila svaki njen pokret. Jezivo snažan dignitet oličen u toj maci je načisto skamenio od straha korpulentnu Šćubor, nateravši je da tankim cviležom uputi izvinjenje dečacima. Oni su joj oprostili i srdačno potrčali u zagrljaj…Šćubor je veselo isplazila jezik, nasmejano mašući repom, a čika Sekira je, dirnut ovakvim prizorom, snažno zaplakao momentalno promenivši ime u čika Cvetko. Dobro, možda sam ja malo preterao, jer je ipak bilo potrebno nekoliko meseci da se razdaljina od čika Sekire do čika Cvetka prešparta laganim, no sigurnim koracima. U početku mu nije bilo lako, osećao se kao Kenet Anger na pravoslavnoj liturgiji, no, kako je vreme odmicalo suptilnost se nečujno uvlačila u najtananije kutke njegovog bića, otpraćajući dotadašnju grubost na večni počinak. Tada je i priznao dečacima kako je situacija sa malim Klaudijem Frizbonom Lolitom bila samo urbani mit, jer je dotični dečak, prepadnut milozvučnim falsetom čika Sekire kojim je zazivao plemenitu Šćubor, naišao prednjim točkom na kamen u obliku gnuovog roga čija oštrica mu je probušila gumu. Izgubivši kontrolu nad biciklom bio je pretvoren u čudesnu skulpturu gde su se kolarićevsko-panićevskim stilom njegova proteza i žbice bicikla uplele u nerazrešive gordijeve čvorove. O nekoj povredi nepca nije bilo ni govora, samo je, izgubivši zauvek svoju protezu, mladom Klaudiju zubi rasli u dva reda, ali kad to kažem, mislim samo na prednje gornje zube koji su ponosno stajali kao vod vojnika ustrojen u dve pravilne formacije. To mu je omogućavalo da u prostoru između redova napravi valjani štek hrane od doručka, pa nije morao poput ostale dece tegliti još i užinu u, ionako, preteškoj školskoj torbi. Dakle, ne samo da nije bilo govora o nekakvoj macoli plasiranoj u glavu, već se čika Sekira u ovoj situaciji pojavio kao neka vrsta dobro skrivenog blagoslova za mladog Klaudija Frizbona Lolita.

Teško je poverovati da su odrasli, sredovečni ljudi potpali pod sugestivan nastup malog dečaka, ali je istina da su Eustahijeve priče delovale poput bensedina na čika Cvetka ex Sekiru, a kasnije i na čika Slanoja Šećerova. Eustahije bi uvek taktično iznosio analizu, navodno, neke treće osobe, smireno instalirajući u ovako nepristrasnu priču osobine upravo samog čika Slanoja Šećerova. Neko bi ovo nazvao manipulacijom, ali Eustahije je smatrao kako je indirektna lukavost najbolji način da obzirno ukaže na loše osobine nekome ko je užasno sujetan i težak, ali donekle svestan i inteligentan, a da ga takvim postupkom nipošto ne uvredi. Suptilnost indirektne kritike je urodila plodom, pa je čika Slanoje Šećerov ubrzo otišao u manastir da bi se krstio, prvenstveno iz razloga da promeni ime u čika Ravnotežije. Iako je Eustahija krasila neka karmički nasleđena mudrost, ipak, godine su činile čika Ravnotežija i čika Cvetka osobama prebogatog iskustva i znanja, pa su dečaci rado odlazili da postavljaju pitanja, i slušaju zabavno-poučne priče ovih, sada, ljubaznih i prijatnih ljudi. Za to vreme je mala Barbarosina maca spokojno dremala na bundi uspavane Šćubor Trinitorijus.

Preko puta gospa Pompejine i Eustahijeve kuće se nalazila nešto prostranija čistina čija teritorija je završavala ogradom domaćinstva porodice dečaka znanog kao pronalazač Iludur Kokocotov Batoviti. Odlikovao se bujnom maštom i izvanrednim idejama. Velik deo svog dvorišta je pretvorio u nekakav tarzanoliki ambijent, ukrašen mini šumarkom od nekoliko ogromnih stabala oraha, te konopčanim merdevinama čija svrha je bila uspinjanje na drvene kuće koje je pronalazač Batoviti napravio na granama ovih stabala; a izumeo je i kreacije specijalnih tobogana kojima se spuštao na tle; takođe i male mostove kao nebeski spoj između drvenih obitavališta viših krošnji. Naročit kuriozitet su predstavljali konopci zavijeni po čitavoj dužini mekim bršljenom, kako bi se dočarao autentičan izgled lijana tipičnih za prašume zapadne Afrike. Batoviti bi se, neretko, pojavljivao iznenada, potpuno nag, tek sa dve kožne krpe okačene oko bokova, ofarbane u žuto i istačkane crnim tufnama – lažirajući leopardovo krzno, a oko struka je nosio futrolu sa velikim nožem. Eustahije je bio oduševljen ovim imidžom, pa je nekoliko puta pokušao i sam da skine taj “Tarzan luk”. Međutim, u jednoj prilici je tanak konopac kojim je pričvrstio svoje specijalne grejstok gaće previše visio, pa je zaigrana barbarosina maca, loveći šapicom ovaj improvizovani učkur, doprinela da cela “konstrukcija” na kojoj je počivao celokupan kostim naprosto popusti… Pretpostavljate da je umesto veličanstvenog i moćnog utiska ceo performans izazvao salve smeha i zezanja, jer je Eustahije gole stražnjete panično otrčao kući. Što se tiče pretapanja maštovitih sadržaja u realnost, mora se potcrtati iskustvo pronalazača Iludura Kokocotova Batovitija, naročito ako uzemo u obzir da je on bio četiri godine stariji od dečaka iz komšiluka, što u ovako ranoj dobi predstavlja ogromnu razliku. Posedovao je, pored toga, i talenat da unovči svoje ideje, pa je u nus-prostorijama pored sopstvene regularne kuće otvorio strip biblioteku. Imao je najveću kolekciju stripova u kraju; sve ih je vredno sortirao i obeležio šiframa koje je posle unosio u članske karte dece gladne retkih primeraka ovih sveščica. Cena članarine je bila simbolična, a poneki redak broj se dodatno naplaćivao.

Dijagonalno od Eustahijeve kuće, a preko puta pronalazačevog dvorišta, nalazila se još jedna travnata površina, nešto većih dimenzija, a prostirala se u truglu ulivanja jedne ulice u drugu i ograda domaćinstava čiji se pravac lagano povlačio ka sopstvenoj unutrašnjosti - približavajući se tački spajanja ovih ulica, te tako tvoreći poljanu sačinjenu od svetlo-krem trave, što je neodoljivo podsećalo na delić kenijske savane. Dečaci su ovde igrali fudbal, pre svega uživajući u opuštenim egzibicijama, driblinzima i šutevima, no što su celoj stvari pridavali čežnju za pobedom. Začudo, od kako više nije nosio nadimak Zidan, Verbecije Bundevajn Tripartritum Onofre je apolutno dominirao u ovoj igri. Često bi ceo fudbal ličio na urnebes, jer bi psi utrčavali jureći i rušeći dečake, kradući loptu kako bi izazvali male fudbalere da ih vijaju po poljani; mačke su takođe prekidale ove sportske spektakle loveći one igrače sa odvezanim pertlama na patikama. Gospa Pompeja Kolora Donovanijus je isto znala nenadano prekinuti utakmicu, na veliku radost dece, pošto bi na teren unosila veoma poželjna, ali nedozvoljena doping sredstva oličena u ogromnoj posudi punoj krofni, mekika i langoša, uz veliki balon najukusnijeg gorko-slatkog đusa. Redovno bi joj se u toj darežljivosti pridruživala prelepa djeva iz komšiluka - mlada, dvadesetogodišnja, dugokosa Martrisarijus Spiritus Ksenabone, iznoseći svoje čudne, ukusne specijalitete. Očigledno je bilo da Matrisarijus svojom pažnjom favorizuje malog Eustahija, budeći u njemu stidljive, nevino dečije simpatije prema ovoj boginji lepote. Doduše, mora se priznati da je doping pristigao od gospe Pompeje i Matrisarijus Spiritus Ksenabone proizveo kontraefekat, režirajući scenu naglo ugojenih dečaka koji poput mladih, debelih lavova leškare na žutoj - od sunčevih zraka spaljenoj travi; sve do sumraka kada bi Gorifeks Bandovičita i Donahju Barbarosa zapalili vatricu, a ostali doneli kukuruz u ime nastavka večernje gozbe. Humor i smeh dečijih glasova su odzvanjali ovim pitomim krajem, završavajući momentom dozivanja od strane roditelja, što je bilo upozorenje da uskoro počinje crtani film i da je potrebno krenuti kući na televizijski, animirani spektakl. Nakon toga, sačekala bi ih topla postelja i prijatan jastuk, čija se paperjasta priroda, pozdravljajući mesec i zvezdano nebo, lagano pretapala u idilične i krepke snove. Eustahije bi se uvek sa radošću setio ovih dana, znajući da su njegovi temelji čvrsti i sigurni, pa čak i u slučaju da mu kasniji period život servira mnogobrojne užase, njegovo ljubljeno ostrvo detinjstva će zauvek ostati netaknuto.