Bajka utemeljena na razumu

Na širokoj ravnici, podno jednog brdašca, smestio se mali gradić. Veoma važna stavka u današnjem definisanju pojma grada (pa i njegovog deminutiva) bi podrazumevala veći broj stanovnika; tek sa svojih dve do tri hiljade žitelja, ovo mesto je demantovalo tu karakteristiku, i slobodno bi se moglo reći da mu je termin grada zalepljen jer je imao veoma neobičnu infrastrukturu i plan po kome je osmišljen. Rukovodeći se ovim razlozima bilo bi pogrešno nazvati ga selom; uostalom, oko pet stotina njegovih stanovnika je živelo u bloku od nekoliko modernih, petospratnih zgrada – svaka od njih je bila sazidana od prelepe, crvene cigle, a u svakoj od njenih utroba bilo je smešteno tek oko desetak ljudi. Ovi malobrojni žitelji su posedovali po nekoliko stanova kako bi se izbegla gužva i buka. Tako je postignuto da svaka zgrada ima savršen red i mir, a da, pri tome, bude lišena nekakvih strogo propisanih pravila ponašanja; takođe, valja napomenuti da su i stanovnici ovog bloka bili dovoljno zreli i mirni da ne smetaju jedni drugima. Sama zdanja su u velikoj meri bila udaljena jedna od drugih, spajajući se u kompaktan blok prostranim parkovima, čije zelene tepihe načinjene od bujne, lepo podšišane flore je ispunjavala lepršava energija razigrane dece i kućnih ljubimaca. Pored toga, na vrhu svake od stambenih jedinica nalazio se bazen sa malom botaničkom baštom, što je iziskivalo zadovoljstvo stanarima u prvom redu za osveženjem, sunčanjem i opuštenim odmorom; a da bi se užici letnje vrste produžili na celokupnost godine, specijalan mehanizam bi omogućio eliminaciju neprijatnosti hladnoće, te tako načinio od bazena i bašte siguran hermetički prostor, pružajući idealne uslove za njihovo korišćenje. Uprkos opisanom urbanom delu, ipak su glavninu gradića činile kuće i dvorišta. Specifičnu zanimljivost čini podatak da je starost svih kuća bila od deset do pedeset godina. U poslednje vreme se uopšte nisu mogle zateći nedovršene, ili tek sagrađene kuće, a o nekim gradilištima nije bilo ni govora; sticao se utisak kao da se kročilo u središnjicu srca svedočanstva o izvesnoj uigranosti i dovršenosti naselja. Balansirajući na poligonu svežine i zrelosti, gradiću je izuzetan šmek pridavao njegov stariji deo, čiji centralni sastojak su činile dve duge ulice, uz apsolutnu dominaciju četvrtastih prizemnica iz sedamdesetih godina: krunisane piramidalnim krovovima posedovaše i nus-dodatke – tipične izdvojene verande, ili ulazne balkone, sa nadstešnicama poduprtim valjkastim stubovima. Naravno, ne bismo nikako mogli reći da je sve ovo izgledalo poput poslaganih lego kocki kakvog arhitektonskog vojskovođe, već naprotiv, ovaj niz je često bio presečen ponekim kolosom iz osamdesetih – spratnicama veoma neobičnog rasporeda terasa i prozora, a neretko i sivom, grubom fasadom koja je slivala svoje krupne, skamenjene suze od samog vrha kuće pa sve donjeg dela, odvojenog kockastom, uvučenom granicom od izdignutih temelja čiju teksturu su ukrašavali sitni, klikerasti kamenčići. Osim “Osamdesetica“ sa standardnim krovovima, bilo je i onih sa ravnom pločom; posve ignorišući postojanje crepa, ove tvorevine kao da su imale specijalne ravne platforme na svojim vrhovima, očekujući, možda, u zanosu svog retro-futurizma, da će svojom plošnošću u budućnosti poslužiti kao neki helidromi ili pristaništa za leteće hover-automobile. Sve ove kuće bile su odlično očuvane, i delovalo je kao se zagazilo u sadašnjost nekadašnjeg zlatnog perioda, što bi, svakako, neodoljivo moglo da izmami onaj delikatan osećaj iz skrivenih dubina duše da se direktno uplivalo u suštinsko tkivo reminiscencije.

Pošto smo se u ovim izlaganjima upoznali sa dva veoma važna dela izloženog gradića, preostao nam je još onaj treći, koji se smestio na samom obodu teritorije, a od ostatka mestašca ga je odsecala centralna, najveća ulica, učinivši ga veoma specifičnim naseljem. Sastojao se od nekoliko dužih, paralelnih ulica, koje su se, pod pravim uglom, ukrštale sa nekoliko kraćih ulica, čineći kompaktno, planski uređeno naselje. Ovde su kuće bile nešto savremenije, ulice su bile uske, sa dosta mesta između ograđenih domaćinstava i samog asfalta; prostore između je ispunjavala pokošena zelena površina čija je ravan  tek na momenat bila narušena plitkim kanalima koji su se prostirali verno prateći dužinu ulica. Kanali su smišljeni kao odbrana od jačih kiša, a pored toga, nalazeći se sa obe strane ulice, bili su savršeno mesto za prijatna životna intermeca garnirana odmorom i lakonskim razgovorima društva iz komšiluka , jer bi gusta, kratka trava služila poput idealne postelje za neke polu-sedeće-ležeće položaje. Razmak između svake kuće je bio velik, a idilično uređena dvorišta su krasile veće travnate površine obogaćene raštrkanim stablima visokog drveća, uz razne lepo podšišane čemprese, protkane društvom mnoštva ukrasnog bilja i veoma ukusno aranžiranog cveća. Saobraćaj je bio toliko redak, da je ponekad prolazilo i po nekoliko časova do pojave retkih pripadnika limenih, motornih kočija; a verovatno bi se moglo i valjano naspavati nasred puta do pojave sledećeg četvorotočkaša. Još jedna bitna karakteristika ovog naselja je da su se nakon svakog desetog domaćinstva svesno, planski ostavljali prostori u veličini po tri placa sa jedne stane ulice , što je istovetno važilo i za placeve susedne, paralelne ulice – pa bi se na tim mestima stvorio zaseban poligon, gde bi se šačica dece i tinejdžera iz susedstva mogla slobodno igrati, družiti i zabavljati.

U okviru vedrih dana obdarenih svežim, čistim vazduhom, nalazilo se  nešto što je nesigurno nosilo nameru da neprestano izmiče, kao da je krajičkom svoje stidljive prirode želelo da bude prepoznato i voljeno, a opet nevidljivo poput tinjajuće svetlosti davnina zarobljenih unutar majušne suze koja čeka da bude oslobođena iz zatočeništva bezobalnog okeana osećanja. U svakom koraku, u svakom treptaju, kao gorostas iza mrvice skrivene volje - povetarac je poneo guste smese toplog vazduha, mešajući ih u neobičnu emulziju sa svojim iskonskom svežinom, čineći zapis koji bi duša sa lakoćom prepoznala, svojim šapatom nagnajući celokupno biće na dubok udah; jer bi dubok udah, u tako delikatnom trenu povezao sve one bezbrojne planete impresija - inače, decentralizovane unutar maglina haosmosa istog tog bića - mapirajući ih u datom trenutku sadašnjosti iz čijeg su naručja odavno otrgnute, te poput odlutalih zvezda padalica gurnute u arhive zaborava, a da bi se sada vratile kući i tranferzalno povezale u samo jednu tačku živog doživljaja. Beše to svakodnevnica poštara ovog malog grada - skromnog namernika koji nije odbijao uviđavne posete ponuđenog mu tajanstva, već bi ih tako otete od malopređašnjeg sjaja maglina posesivno prigrlio u čistine nastale usled lakoće i rasterećenosti svoga posla, jer osim lagane torbe sa malobrojnim papirnatim podstanarima, na njemu je bilo samo da uz to još nosi i svoje ime, čiji su se slogovi združili u odjek Hobema. Šetajući svakodnevno po najviše dva sata (jer ovaj posao i nije zahtevao više) ovim ljupkim uličnim koridorima, Hobema ne samo da je raznosio poštu, već je naglašeno razvlačio pauzu između dve misli, znajući da je postojanje duboko skriveno između redova života; proterujući običnost svakodnevnice na teren čarolije - značilo je usidriti se unutar onih pauza koje ne primećujemo usled neprestanog brujanja opsesivnih misli, ambicija, opterećenja i ostalih planova koje bi izdašno gojile ''bitne'' preokupacije življenja. Ali ovde, u svim ovim koktelima mirisa raznih domaćinstava koje su mu doticale čula, udišući zaprške od luka i šargarepe, osećao je kako mu se talasaju pučine nervnih kiselina, upravo isto onako kao kada bi nekada davno, kao dečak, natapao nepce gorkim džemom od šljive u staroj letnjoj kuhinji svoje tetke - dok bi neizostavno glasanje sivih ptica bilo u stanju da obgrli celu jednu ličnu istoriju, pohranjujući sve ikada proživljene unutrašnje doživljaje u tkanje minijaturne simfonije. Vrhunac bi dosezao svoj monument gotovo uvek kada bi kročio na mesto gde je proveo najznačajniji period svoga detinjstva: sam pogled na jedan uzak i dugačak prolaz, koje se ugnezdio između dva domaćinstva, povezujući dve paralelne ulice, ispredao je slavoluk raseklini u vremenu, volšebnom magijom čineći da unutrašnji doživljaji dobijaju svoje posledice bez prolaska kroz uzroke; da vremenski uslovi, atmosfera i vazdušne struje, ritualom prizivanja ponove isti onaj dan, već proživljen u dalekoj prošlosti. Tamo negde, u isparljivosti svoga postojanja, i ovde sada, u ovom trenutku, oživele bi prastare kuće čiji glomazni eterični zidovi su nastajali od mirisa, zvukova i slika; odjek laveža pasa u daljini i gugutanje sivih ptica podizao ih je iz mrtvih, udahnuvši im neki novi život - uočen samo u hronikama još uvek nepriznatih čula, a potvrđen rasplesanim topolama, čije su iskričave, vedre haljine šuštale u ritmu lakomislenog lahora - nagovarajući opojne vazdušne struje na nemilosrdnu izvesnost reminiscencije. Nekada, u nekoj od svojih prošlih istorija, duša je htela je htela da ponese sva ova sećanja čvrsto ih stežući, naivno misleći da će ih tako iskovati u nebeske uvojke vitraža duha, kroz čiju bi prozirnu prirodu dospela svetlost istine; a da bi, najzad i konačno, u ovom obajkovljenju svakodnevnog, u ovom aktuelnom trenutku postojanja - uspela da ih samouvereno zarobi unutar svojih nedara, ne dozvoljavajući im sudbinu prošlosti, već ih stapajući u jedinstvo sa sadašnjošću i budućnošću u rasprsnuću iluzije linearnosti vremena. Opijen ovakvim suptilnim fenomenima,Hobema bi često zaboravio da isporuči poštu na adrese koje su se nalazile na ovom mestu, pa bi morao da se vraća, što mu nije teško padalo, jer bi često u povratku pronašao novu delikatnu nijansu unutar sebe, iniciranu jedinstvenim trenutkom regresije uhvaćenim u sopstvenu perceptivnu mrežu, no ovaj put iz drugog ugla neponovljive sadašnjosti.

Inače, moramo to svakako napomenuti, posao poštara je već odavno bio izlišan, te bi Hobema svoju veliku mesečnu platu zaradio za nekih pet dana blage šetnje u okvirima istog tog meseca. Uglavnom bi raznosio štampane brošure koje bi svi adresirani već dobijali elektronskim putem. Pošto je gradić svojom odličnom organizacijom i resursima svima obezbeđivao obilje, poslednjih godina uopšte nije bilo potrebe za poslom poštara, što je značilo da Hobema - kao i većina njegovih sugrađana, za čijim poslovima takođe više nije bilo potrebe - trebalo da se prevremeno skrasi. Novac je još uvek bio u opticaju, pa su ga zato svi i primali, sada već u obliku penzije – i to u punom iznosu svote kao što su im nekoć iznosile plate. Ipak, Hobema je nastavio sa svojim šetnjama, jer je voleo upečatljive i duge rastanke, naročito ovaj konačan od svog ljubljenog posla. Nakon toga je nameravao da se u još većoj meri posveti kreativnim hobijima i zabavi u krajnjoj udobnosti svoje egzistencije. Hobema je poznavao i neke ljude iz drugih gradova koji su bili začuđeni pred pitanjem kako on može živeti u mestu gde se ništa specijalno ne dešava; gde nema stresa, razuzdanog noćnog života, poroka, i ostalih – ponekad nepoželjnih, ali tako nesavršenih ljudskih peripetija. Na tome im nikada ne bi zavideo, jer mu se činilo da je njegovo mesto življenja bila neka verzija raja, možda i najbliža onoj koju je Bog u starim legendama namenio za lep i udoban život čoveku. Jasno, nije tu bilo sve one egzotične pirotehnike u vidu čudnih životinja, obilnih bajkovitih plodova i golih, nevinih tela. Ovakve ejdetske slike bile su zamenjene realističnim prizorima lepog i idiličnog gradića, pa čak i sa sve romantičarskim porivom ka nesavršenstvu u vidu poneke stare, oštećene fasade; u starijim ulicama su se sladokusci ožiljaka mudrosti na drevnim kućama mogli slobodno prepustiti surfovanju na talasima misterija ovih vremeplovnih tekstura, gde bi garancije  potpisane na eteričnim hartijama akaša hronika zacelo porodile izvesnost izmeštanja duha. Uostalom, ako bi bilo moguće da je u realnim okvirima čovekova slobodna volja bude usklađena sa božijom voljom, onda je to bilo ovde. Stanovnici ovog mesta nisu zavideli jedni drugima, takmičarskog duha nije bilo; veoma su pazili da ne poremete mir svojih komšija, rukovodeći se, u punoj meri, sopstvenim potrebama za harmonijom i dobrotom. Sve im je bilo obezbeđeno, tako da je posledica toga bila skromnost, a ne bahatost i osiljenost kao tipičan produkt viška novca, što je karakterisalo neka starija vremena, ali i sadašnjost većine ljudskog čopora. Dobar deo svojih velikih iznosa su odvajali u dobrotvorne svrhe, namenjujući ih siromašnim i bolesnim ljudima u drugim gradovima i selima. Njihova humanost je proisticala iz duhovne zrelosti; iako, ne treba pomisliti da su oni bili nekakvi mnogo religiozni ljudi, duhovnjaci, šamani, njuejdžeri ili slično. Živeli su tipičnim svetovnim životom, ali toliko prožetim ovom spontanom duhovnom zrelošću, lišenom potenciranja bilo kakve ikonične i nametljive simbolike i folklora; a većinom i nesvesni svih tih spiritualnih učenja i priča. Jednostavno su imali to nešto u sebi: tu dobrotu, zrelost, inteligenciju, pa čak i simpatičan smisao za humor. Pored nabrojanih karakteristika, krasila ih je izuzetna intuicija i obzirnost: vodeći se istančanim osećajem, izmestili su groblje i crkvu oko dva kilometra od naselja. Crkva je bila istočno od naseljenog dela, a groblje zapadno; moglo bi se reći za ovu distancu da nije bila ni blizu, ali ni daleko od dosega potreba celokupnog življa. Znali su da i jedno i drugo mesto, na potpuno drugačiji način, emaniraju intenzivnije energije, pa su računali da bi neki osetljiviji stanovnik naselja možda mogao da doživi nešto burnije ovakve vibracije. Sve ovo rečeno u prethodnoj rečenici je oblikovalo analogiju i sa zračenjima drugog tipa, pa su antene, trafo stanice i slična zračenja bila takođe izmeštena na bezbednu udaljenost. Za sveobuhvatno korišćenje moderne tehnologije postojala je posebna zaštita, što je bilo kakav vid zračenja učinilo nemogućim. Međutim, i da je bilo zračenja, to bi se svelo na minimum, jer je većina stanovnika provodila malo vremena na netu i pored telefona; što je bilo razumljivo, ako se uzme u obzir upražnjavanje svih raznovrsnih sadržaja u trodimenzionalnoj varijanti.

Hobema je obožavao da provodi vreme u svojoj ogromnoj kući. Njegova devojka Dafne i on bi se u jednom trenutku mazili i grlili, da bi već u sledećem trenutku bili raštrkani po različitim prostorima ove udobne kuće radeći svoje omiljene stvari. Dafne bi se mačećim pokretima izlivala po bogatom tepihu, šireći se u potkrovlju - mesmerizovana umetničkim filmom sa starog televizora, dok bi istovremeno drevna termo peć ispredala melodiju toplote, blago je uspavljujući svojom relaksirajućom seansom; a  Hobema bi u dnevnoj sobi sedeo u fotelji pored kamina, ušuškanog velikim policama sa knjigama, čiji  vertikalni domet je težio spoju sa nebesko visokim plafonom. Na ovom mestu bi čitao knjige i stare stripove, dok je jedna pitoma mačka komforno smeštena u njegovom krilu nežnim predenjem izražavala svoje beskrajno zadovoljstvo zbog ovako povoljne situacije. Kada bi nakon izvesnog vremena izgustirali određen zanimljiv sadržaj, Dafne i Hobema bi brzo pohitali u susret jedno drugome da bi podelili utiske, impresije i zapažanja. Razgovori su im trajali satima, a bili su začinjeni humorističkim opaskama, a neretko i finim specijalitetima ukusne, zdrave hrane. Mora se priznati da im je leto pružalo najviše zadovoljstava.. Nedaleko od njihove kuće nalazio se gradski bazen. Krenuvši na ovaj bazen, kao po nekom nevidljivom pozivu ili signalu, pridruživale bi im se povorke prijatelja iz kraja; naoružani samo peškirima, i dodatnim, uveseljavajućim doskočicama, zajedno bi prošetali ka izvoru dnevne zabave. Postojao bi i drugi scenario čija verzija je ilustrovala činjenicu da je van naselja postojao veliki kanal sa bistrom, čistom vodom. Sastojao se od glavnog kanala u koji su se pod pravim uglom ulivala tri manja kanalčića, a zelene površine između njih su nalikovale na neke božanstvene terase sa travnatim tepihom i nekolicinom zdravih, velikih stabala, čije su bujne krošnje tvorile savršenu zamenu za suncobrane u slučaju pojačanog delovanja usijane, žute kugle u zenitu dana. Teren sa druge strane glavnog, centralnog kanala bio je sačinjen od nabijene zemljane površine, tvoreći toplu podlogu za hodanje bosih tabana. Često bi ovde ležali, upijajući sa donje strane zemljane sokove, a sa gornje eliksir sunčevog dodira. Ponekad bi otputovali i na more, na nekoliko dana, naročito imajući na umu da se ogromna, slana tečnost nalazila tek četiri sata vožnje od njihovog gradića. Hobemu je ponekad malo i mrzelo da ide na more, ali bi svesnost o onom fantastičnom efektu uželjenja svog doma bio presudan argument što se tiče donošenja odluke u korist putovanja. Naročito ga je radovalo što bi se uvek iznenadio koliko bi bilo dobro na moru, a to bi kasnije valjano potkrepio i njegov psihološki album, obogaćen sa nekoliko novih fotografija  avanturističkog tipa. Vrativši se kući, ugoda delovanja i odmaranja, garnirana sitnim, no izuzetnim hedonizmima, dosezala je svojom prijatnošću vlastite vrhunce, sledeći, upravo, malopređanje pohvaljeno metafizičko pravilo uželjenja doma. Ipak, čovek slovi za sumnjičavo biće, pa je Hobemine višegodišnje deonice apsolutnog mira i uživanja, na majušne i kratkotrajne trenutke, prekidala misao o uzrocima ovakvog savršenstva. Svet van njihovog gradića nije se baš odlikovao lagodnim i lepim životom, a akteri takvog poretka stvari nisu nešto bili zainteresovani da iz tog haosa i neizvesnosti krenu u masovno naseljavanje ovog idealnog mestašca. Činilo se kao da je broj stanovnika stagnirao u razmaku od nekoliko desetina godina. Sklonom mašti, Hobemi je nekoliko puta palo na pamet da možda on, Dafne i ceo njihov gradić nije proizvod nekog očajnog umetnika, čija bi ranjivost i nesrećnost utehu pronašla u stvaranju utopijske slike sveta. Možda je taj umetnik bio isuviše uznemiren, pa nije želeo da to razgoreva nekim preterano maštovitim svetom, jer bi ga takav eskapizam od razuma mogao dodatno približiti ludilu; a idealizacija mogućeg i realnog bi svojim uzemljenjem dodatno okrepila pozitivnu stranu samodbrane duha od strave nepoznatog, suprotstavljajući jezivu neizvesnost sopstvene sudbine komformizmu zone sigurnog utočišta. Često bi se nasmejao fiks ideji da je on samo proizvod mašte nekog tužnog pisca ili slikara – iako bi bilo uzbudljivo pomisliti da je tvorac njihovog sveta kreirao savršenstvo kompezujući nedostatak tog istog u vlastitom životu. Dafne je sa punom pažnjom slušala njegove pretpostavke, a pošto se odlikovala velikom širinom, često bi takve šaljive, imaginarne hipoteze shvatala ozbiljno, ne isključujući nikada kvantnu multidimenzionalnost stvarnosti, a naročito misli koja bi je predstavljala. Nekada bi se na otkačene teorije potpuno suvislo i ozbiljno nadovezivala kontra-tvrdnjama, a u ovom slučaju se to potvrdilo razboritim zaključkom da je većini ljudskog roda patnja još uvek smisao života i da verovatno ne bi podneli dosadu naglog ukidanja koktela komplikacije i stresa, pa i onih “lekova” za iste u vidu ispijenih kafa, alkohola, cigareta, droga, svađa, tuča, raznih ispada, histerije, ratova i ostalih ventilacionih poroka. Dafne je uz svoju teoriju dodala da su oni te nabrojane, dramatične elemente viđali još samo u filmovima, literaturi i ostaloj fikciji, iako su vremenom i takve sadržaje smanjivali nauštrb onih lepših i plemenitijih. Uostalom, kao da je njihov gradić bio potpuno neinspirativan većini prolaznika koji bi se kratko zadržali kod nekoga u gostima, ili bi pak bili na proputovanju ka drugoj destinaciji. Tek bi jedna osoba u rasponu od nekoliko godina bila sposobna da percepira savršenstvo ovog mesta i onda bi možda zamaštala, kada mu mogućnosti života dozvole, da se doseli u ovo mestašce. Hobema i Dafne bi veoma brzo zaboravili na ove nedoumice i priče koje bi pratile dileme tog tipa, jer ih je zov grlica mamio napolje, u jednu od njihovih šetnji. Ove šetnje su predstavljale apsolutnu krunu celokupnog dana, potpuno se stavljajući u službu oslikavanja idealnog pejzaža postojanja; srdačnog ispraćanja velikog rumeno-narandžastog prijatelja na njegov svakodnevni počinak. Za Dafne i Hobemu ovakav vrhunac dana je predstavljao nesputano slavlje kreacije, jer se sastojao u svedočanstvu prelaza – svečanom dočeku sumraka - kao jedinstvenog glasnika u predvorju mesečevog dolaska na pozornicu neba, i njegove, blistavom svetlošću zaodenute zvezdane svite.