Bio jednom jedan savršen svet. Središtem njegove duše kucalo
je ogromno srce, iz čijih dubina je poniklo drvo impresivne veličine i snage. Njegove veličanstvene grane protezale su se sve do najudaljenijih
galaksija, a korenje je dopiralo do unutarzemaljskih predela tajanstvene
Šambale. Jednoga dana, devojčica bele kose i tamnih očiju osvanula je u ovom
svetu. Nakon kratkog lutanja, ubrzo se pojavila pored jedinog bića čiju je
energiju mogla prepoznati iz svog bivšeg postojanja. Prišavši drvetu, zagrlila
ga je neskrivenom radošću, znajući da je to nekada bio njen najbolji
prijatelj. Iako se na ovom svetu stvorila u obliku devojčice, drvo je
prepoznalo blisko stvorenje sa kojim je provodilo veliki deo svog prošlog
života. Oboma nije baš bilo jasno šta su nekada bili i kakav je bio njihov
odnos, ali radost koju su trenutno osećali ispisivala je zlatnim slovima sagu o
jednom od najvećih prijateljstava ikada. Osvetlivši delić pamćenja, drvetu sine da se
devojčica zvala Snežna Princeza, a u magnovenju dalekog sna, uobličilo se
nekoliko osobina koje su je nekoć krasile – naime, iako pomalo distancirana i lažno
hladna, pokazivaše u tim vremenima i veliku
odanost, obzirnost i strpljenje. Njena ozbiljnost i dostojanstvenost su uveliko
premašivale sva očekivanja od prirode bića koje je nekada bila; svojom
taktičnošću je širila mudrost, smirujući impulse stvarnosti oko sebe, a tihom
nenametljivošću je, paradoksalno, gradila uzvišeni hram vlastite harizme. Ali,
takođe, drvo se sećalo da je imala nepokolebljiv karakter, svojevoljan bunt i
tvrdoglave otpore. Često se činilo da je bila uvređena, a svoje setno
nezadovoljstvo je izražavala dubokim uzdahom. Kada je došla u ovaj novi,
savršen svet, po prvi put je dobila šansu da rastereti svoju dušu od svega što
je nekada toliko mučilo. Sedeći u blaženoj hladovini svog gorostasnog
prijatelja, odlučnim tonom, sa neskrivenom strašću, ispredala je niz svojih ispovesti: “ Ovde više nema bola i iskušenja... a ja nisam sigurna da li sam
mrtva, ili sam, možda, ušla u neku ekstazu koja me je dovela u ovaj savršen
svet. Kada sam stigla ovde, nisam uopšte znala šta sam bila pre toga, kakav me
je to identitet opterećivao, kakva li je to istorija, i poreklo, činila moje prethodno
postojanje. Međutim, sada mi je nepokolebljivom sigurnošću ukazano da to nije uopšte ni važno, jer ovo mesto, sada i ovde, donosilo je ljubav i slobodu, činjenicu da nikada nije ni postojalo šta da se oprosti, zbog
bilo čega da se kaje. Zašto mi odmah nije bio dat svet bez iskušenja, bez testova
nekih nepotrebnih nesavršenstava, bez užasnog straha koji donosi ograničenje i
depresiju. Potreban mi je bio svet koji će mi biti uzor – mudar i savršen – bez
pravila i nametanja – svet što ti samim svojim postojanjem, od samog početka
saopštava da te voli, da te miluje i mazi svojom nesebičnom širinom i
tolerancijom. Ne znam, možda sam i kažnjavala samu sebe, ili me je duhovnost prethodno proživljenih impresija dodatno gurnula u krivicu samokažnjavanja, jer sam tako
nesigurna i slaba, svojom nesposobnošću, uspela da se utopim u iskvarenost
strogih božanstava.. Ali to je bila laž, jer mi je stari svet sve vreme bio
stran, donoseći mi strašnu povredu na duši, ranu koju je teško ikada isceliti,
tražeći od mene vulgarnu akciju i borbenost, zlobno testirajući moju
strpljivost i upornost. Uvek sam se pitala čemu ta dinamika, čemu ti ciklusi,
zbog čega moramo da se krvnički borimo za spokoj, za dobrotu, za lepotu
ekstatičnih razmera; zbog čega nismo odmah uronjeni u ovaj vid blaženstva – bez napora, bez kazni za naše
neznanje i nezrelost, sa urođenim talentom za prevazilaženje koji odbacuje
nužnost i oštećenje? Smeju li pitanja ovakve prirode i prostodušne namere da traže nadoknadu od stroge logike surove realnosti, čija porota će okovana svojom nužnošću doneti presudu protiv naše želje, okrutno je osudivši za prekršaj protiv cinizma, za prekršaj ranjive naivnosti, za trenutnu slabost nezadovoljnog bića ophrvanog patnjom? Čelična pravila starog sveta sačinjavala su reljef duboko izbrazdan - teško promenjiv, nedostupnih prostora za čistinu neutralne i neme slike u koju bismo mogli upisati sopstveni odgovor, jer njegov odgovor u naše ime proterivao je slobodu na teritorije neispunjenih želja, a od odluke njegovih zakona zavisio je trenutak našeg konačnog uništenja. A sada, ovde, u ovom blaženstvu sve je bilo onako kako
sam oduvek želela. Da li je to bila posledica činjenice da mi više nije bilo
važno ko sam, kuda idem, šta treba da uradim, ili kakvo rešenje treba da
smislim...“ Snežna Princeza je
izgovorila sve one reči koje je njen prijatelj takođe pomislio kada se ponovo
rodio u svom novom postojanju. Iako je nekada voleo da šeta satima, upijajući
kolorit života koji ga je okruživao, ovde je postao drvo zbog svog statičnog
karaktera. Možda bi se moglo pomisliti da preobukavši se iz ruha ljudske telesnosti u drevni, nepomični artefakt izvajan rukama prirode pobuđuje tugu i nezadovoljstvo, ali njegovo stanje otkucavaše upravo suprotno: postao je srećniji
nego ikad, jer nije bio obično drvo; nije bio kažnjen pretvaranjem u niže biće,
već naprotiv, rođen je kao centar duše jednog beskrajnog, rajskog univerzuma; a
njegovi pipci su dopirali do najskrivenijih kutaka ove epifanične kreacije.
Grane i korenje ovog drveta dodirivale su udaljene širine najskrivenijih
entuzijazama, dubine najprijatnijih osećanja, suštine apsolutnih stanja. A sada
je sa njim bila Snežna Princeza, njegova saučesnica u nekadašnjim šetnjama
slavlja života. Zaodenuti novim telesnim odorama, njihova putovanja behu
beskrajna, a ishodište sigurno. Svet u kome su ponovo rođeni ih je negovao pažnjom i ljubavlju, a oni su ga svakim atomom svoga postojanja neprestano nagrađivali beskonačnom slobodom.
