Dva sveta

Bio jednom jedan savršen svet. Središtem njegove duše kucalo je ogromno srce, iz čijih dubina je poniklo drvo impresivne veličine i snage. Njegove veličanstvene grane protezale su se sve do najudaljenijih galaksija, a korenje je dopiralo do unutarzemaljskih predela tajanstvene Šambale. Jednoga dana, devojčica bele kose i tamnih očiju osvanula je u ovom svetu.     Nakon kratkog lutanja, ubrzo se pojavila pored jedinog bića čiju je energiju mogla prepoznati iz svog bivšeg postojanja. Prišavši drvetu, zagrlila ga je  neskrivenom radošću, znajući da je to nekada bio njen najbolji prijatelj. Iako se na ovom svetu stvorila u obliku devojčice, drvo je prepoznalo blisko stvorenje sa kojim je provodilo veliki deo svog prošlog života. Oboma nije baš bilo jasno šta su nekada bili i kakav je bio njihov odnos, ali radost koju su trenutno osećali ispisivala je zlatnim slovima sagu o jednom od najvećih prijateljstava ikada. Osvetlivši delić pamćenja, drvetu sine da se devojčica zvala Snežna Princeza, a u magnovenju dalekog sna, uobličilo se nekoliko osobina koje su je nekoć krasile – naime, iako pomalo distancirana i lažno hladna, pokazivaše u tim vremenima i veliku odanost, obzirnost i strpljenje. Njena ozbiljnost i dostojanstvenost su uveliko premašivale sva očekivanja od prirode bića koje je nekada bila; svojom taktičnošću je širila mudrost, smirujući impulse stvarnosti oko sebe, a tihom nenametljivošću je, paradoksalno, gradila uzvišeni hram vlastite harizme. Ali, takođe, drvo se sećalo da je imala nepokolebljiv karakter, svojevoljan bunt i tvrdoglave otpore. Često se činilo da je bila uvređena, a svoje setno nezadovoljstvo je izražavala dubokim uzdahom. Kada je došla u ovaj novi, savršen svet, po prvi put je dobila šansu da rastereti svoju dušu od svega što je nekada toliko mučilo. Sedeći u blaženoj hladovini svog gorostasnog prijatelja, odlučnim tonom, sa neskrivenom strašću,  ispredala je niz svojih ispovesti: “ Ovde više nema bola i iskušenja... a ja nisam sigurna da li sam mrtva, ili sam, možda, ušla u neku ekstazu koja me je dovela u ovaj savršen svet. Kada sam stigla ovde, nisam uopšte znala šta sam bila pre toga, kakav me je to identitet opterećivao, kakva li je to istorija, i poreklo, činila moje prethodno postojanje. Međutim, sada mi je nepokolebljivom sigurnošću ukazano da to nije uopšte ni važno, jer ovo mesto, sada i ovde, donosilo je ljubav i slobodu, činjenicu da nikada nije ni postojalo šta da se oprosti, zbog bilo čega da se kaje. Zašto mi odmah nije bio dat svet bez iskušenja, bez testova nekih nepotrebnih nesavršenstava, bez užasnog straha koji donosi ograničenje i depresiju. Potreban mi je bio svet koji će mi biti uzor – mudar i savršen – bez pravila i nametanja – svet što ti samim svojim postojanjem, od samog početka saopštava da te voli, da te miluje i mazi svojom nesebičnom širinom i tolerancijom. Ne znam, možda sam i kažnjavala samu sebe, ili me je duhovnost prethodno proživljenih impresija dodatno gurnula u krivicu samokažnjavanja, jer sam tako nesigurna i slaba, svojom nesposobnošću, uspela da se utopim u iskvarenost strogih božanstava.. Ali to je bila laž, jer mi je stari svet sve vreme bio stran, donoseći mi strašnu povredu na duši, ranu koju je teško ikada isceliti, tražeći od mene vulgarnu akciju i borbenost, zlobno testirajući moju strpljivost i upornost. Uvek sam se pitala čemu ta dinamika, čemu ti ciklusi, zbog čega moramo da se krvnički borimo za spokoj, za dobrotu, za lepotu ekstatičnih razmera; zbog čega  nismo odmah uronjeni u ovaj vid blaženstva – bez napora, bez kazni za naše neznanje i nezrelost, sa urođenim talentom za prevazilaženje koji odbacuje nužnost i oštećenje? Smeju li pitanja ovakve prirode i prostodušne namere da traže nadoknadu od stroge logike surove realnosti, čija porota će okovana svojom nužnošću doneti presudu protiv naše želje, okrutno je osudivši za prekršaj protiv cinizma, za prekršaj ranjive naivnosti, za trenutnu slabost nezadovoljnog bića ophrvanog patnjom? Čelična pravila starog sveta sačinjavala su reljef duboko izbrazdan - teško promenjiv, nedostupnih prostora za čistinu neutralne i neme slike u koju bismo mogli upisati sopstveni odgovor, jer njegov odgovor u naše ime proterivao je slobodu na teritorije neispunjenih želja, a od odluke njegovih zakona zavisio je trenutak našeg konačnog uništenja. A sada, ovde, u ovom blaženstvu sve je bilo onako kako sam oduvek želela. Da li je to bila posledica činjenice da mi više nije bilo važno ko sam, kuda idem, šta treba da uradim, ili kakvo rešenje treba da smislim...“  Snežna Princeza je izgovorila sve one reči koje je njen prijatelj takođe pomislio kada se ponovo rodio u svom novom postojanju. Iako je nekada voleo da šeta satima, upijajući kolorit života koji ga je okruživao, ovde je postao drvo zbog svog statičnog karaktera. Možda bi se moglo pomisliti da preobukavši se iz ruha ljudske telesnosti u drevni, nepomični artefakt izvajan rukama prirode pobuđuje tugu i nezadovoljstvo, ali njegovo stanje otkucavaše upravo suprotno:  postao je srećniji nego ikad, jer nije bio obično drvo; nije bio kažnjen pretvaranjem u niže biće, već naprotiv, rođen je kao centar duše jednog beskrajnog, rajskog univerzuma; a njegovi pipci su dopirali do najskrivenijih kutaka ove epifanične kreacije. Grane i korenje ovog drveta dodirivale su udaljene širine najskrivenijih entuzijazama, dubine najprijatnijih osećanja, suštine apsolutnih stanja. A sada je sa njim bila Snežna Princeza, njegova saučesnica u nekadašnjim šetnjama slavlja života. Zaodenuti novim telesnim odorama, njihova putovanja behu beskrajna, a ishodište sigurno. Svet u kome su ponovo rođeni ih je negovao pažnjom i ljubavlju, a oni su ga svakim atomom svoga postojanja neprestano nagrađivali beskonačnom slobodom.