Spokoj

Ovosvetovna egzistencija starca Joakima imala je uspone i padove. Tako nešto bismo mogli izjaviti za svako ljudsko postojanje, ali u ovom specifičnom slučaju amplitude su bile nešto više izražene: imao je nekoliko velikih kriza iz kojih se uvek izvlačio. Posledice svake od njih trajale su oko dve do tri godine, da bi nakon toga usledio period mira, i reklo bi se, umereno srećnog i rasterećenog života. Ako bismo išli u detalje, mogli bismo zabeležiti tri do četiri kritične i mučne deonice koje su sa sobom spočitavale terete velike nervne i psihičke patnje; pored toga, u mladosti je bilo nešto više faza dezorijentisanosti i teskobe, no to su bili samo titraji neprijatnosti u vezi sa okolnostima koje nam servira spoljašnji svet, inače veoma redovan pratilac svakog osetljivijeg pojedinca. Starac Joakim je živeo mirno poslednjih četrdesetak godina svoje, inače, veoma duge istorije. Rukovodeći se opreznom i stidljivom prirodom čija je korona opcrtavala njegov karakter, nije želeo da ga uznemirenost i krivica pohode u drugoj polovini života. Iako je bio lišen drastičnijih opačina i zlodela, ipak se trudio da u skladu sa svojim godinama postane što bolji, pošteniji i čistiji, jer je smatrao da je u ranoj mladosti bio previše gord i svojeglav; da se ponekad naslađivo patnji drugih – preterano ismevajući ljudsku nesavršenost; a izražen takmičarski nagon ga je u nekim situacijama činio surovim. Znao je da je to sve ljudski – samo posledica nezrelosti i neozbiljnosti – toliko tipična za mladalačke dane, pa i formiranje karaktera usled povređenosti i loših uticaja okoline. Sada, u svojoj devedesetoj godini, usled neobične oštrine svesti i čula za čoveka ovako duboke starosti, osetio je da mu se približava kraj... Često je mislio o smrti, a u momentima onih velikih, već pomenutih agonija, neretko je pomišljao da se ova drevna gospođa smiluje i prekrati mu muke. Naravno, misao takve vrste bi se uvek pojavljivala u afektu, jer Joakim je bio ljubitelj života, a kraj u nekom lošem stanju nije bio ono što je želeo, već naprotiv, upravo ono što je hteo da izbegne; i uspeo je u tome, pa je drugi deo svoje zemaljske odiseje proveo u miru i u sitnim svakodnevnim radostima. Međutim, kako se kraj približavao, povetarac nesigurnosti se, uprkos dugom i ispunjenom životu,  ponovo mogao osetiti u konačnom iščekivanju krajnjeg ishoda. Uznemirenost zbog nepoznatog, uz deonice mračnih epizoda koje je doživeo nekada davno, umereno su ga mučile pred prelazak na drugu stranu. Inače, Joakima su u životu najviše uznemiravale promene, a, naoko, njegov razvoj je tekao kroz sigurnost ustaljene rutine; on bi se tako milimetarski pomerao u svojoj evoluciji, i to upravo po svojoj želji – a kao što rekosmo, u tome je potpuno uspeo u drugoj polovini svoga bivstvovanja, gde nije doživeo niti jednu ozbiljniju nedaću. To je bio ogroman trijumf za čoveka čija je glavna osobina bila da poštuje smirenje i spokoj.

Osvanuo je novi dan. Probuđeno sunce je prvim zracima zaigralo na beloj peni od nekoliko usamljenih oblaka što su opušteno plutali divnim, svetloplavim, beskrajnim nebom... Bio je to dan konačnog rastanka ovog starca  sa njegovim zemaljskim životom. Potpuno spreman, uprkos prijašnjoj nesigurnosti, blago je zatvorio oči. U tom momentu se i poslednji treptaj nesigurnosti raspršio. Snažna vera da će sve biti u redu je ponela starca Joakima u novi svet... Novi svet za njega, a večan i drevan, istinitiji i postojaniji od onoga u kome je do tada živeo. Iako je za života često zamišljao svet sa one strane, svakako, kroz prizmu dualnog uma, i njegovih nužnih krajnosti, nije mogao ni pretpostaviti da ga očekuje ovakva plima bezbrižnosti i blaženstva – bez tela, nerava, uma  i svega onoga što je pravilu svu tu složenu gorko-slatku zavrzlamu fizičke zgusnutosti, njegova oslobođena svest je spoznala najviši kvalitet postojanja: sveti spokoj i mir, blaženstvo impregnirano tihom ekstazom; slobodu u svojoj krajnjoj zrelosti. Obrevši se u novim okolnostima, ovo nekada ljudsko biće, sa svim onim nesavršenim osobinama karakterističnim za zemaljski život, nije moglo pojmiti ni u najoptimističkijim sanjarenjima da će sve one nedoumice, strahovi, strepnje i nesigurnosti iz prošlosti delovati kao neka zaboravljena opsena. Sada je postojalo samo krajnje stanje potpunosti; ono što je čovečanstvo u svojim mističnim učenjima nazivalo Bogom.